Predsjednica Saveza sindikata Republike Srpske Ranka Mišić za Dnevnik BHRT govori o zahtjevu za povećanje najniže plate, nepostojanju kolektivnih ugovora u Republici Srpskoj, odlivu radne snage….
Nedavno ste tražili povećanje minimalne plate sa 450 na 550KM, a onda da taj iznos od 1. januara 2019. godine bude 600KM. Na čemu se temelje ovakvi zahtjevi i kakve su bile reakcije socijalnih partnera?
„Razlog zašto smo tražili povećanje najniže plate sa 450 na 550 maraka je vrlo jasan i precizan , a to je da se od 450 maraka ne mogu podmiriti ni osnovne potrebe prehrane jedne četveročlane porodice, jer je za to potrebno nešto oko 700KM, a život nije samo hrana. Egzaktni parametri koji nam daju za pravo da tražimo povećanje najniže plate u dva koraka su konstantan rast BDP-a, imamo solidnu pokrivenost uvoza izvozom, imamo ostvarenu dobit privrednih subjekata za prošlu godinu preko milijardu i 600 miliona KM koje su poslodavci zaradili u Republici Srpskoj, i to je dobro. Socijalni partneri, prije svega poslodavci imaju onu čuvenu rečenicu „odlaze nam radnici, mi moramo povećati plate“, ali se ponašaju kao da to treba da uradi neko drugi a ne oni.“
Kakve će biti posledice ukoliko minimalna ali i prosječna plata u Republici Srpskoj ne budu rasle i da li vlada i uopšte poslodavci imaju sluha za činjenicu da nekoliko radničkih plata stane u jednu potrošačku korpu?
„Teško je govoriti o sluhu jednog značajnog dijela poslodavaca u Republici Srpskoj koji imaju sluha samo za sebe, svoje potrebe i svoj kapital. Onaj ko mora da ima sluha to je Vlada Republike Srpske jer nije nikakva tajna da sa ovih prostora ljudi odlaze zato što su plate veoma niske i zato što su loši uslovi rada. Posljedice odlaska radnika sa ovih prostora će veoma brzo ugroziti socijalne fondove i kompletno društvo. Vlada ima ogroman posao i ogromnu odgovornost da obezbjedi ljudima da mogu da žive od svog rada i da se zaustavi odlazak, jer mislim da je već prilično kasno za ove reakcije.“
Republika Srpska još uvijek nema Opšti kolektivni ugovor, nažalost nisu usaglašeni ni granski kolektivni ugovori. Predstavnici privrednih sindikata tražili su razgovore i sastanke, nažalost poslodavcima se očito ne žuri. Kako riješiti ovaj problem, s obzirom da se radi o pravima više od 75 000 radnika?
„Kad govorimo o parama i uslovima rada, to nije pitanje emotivnog stanja, volje ili nevolje, nego zakonske obaveze, i tu se ne prepoznaje dovoljno jaka uloga vlade prema poslovnoj zajednici, kako bi taj posao doveli do kraja. Granski kolektivni ugovori su važni, zato što se njima utvrđuje iznos plate. Poslodavci koji predstavljaju Uniju udruženja poslodavaca, njih nekoliko, u stvari se bave svim drugim osim kolektivnim pregovaranjem zbog čega oni i postoje.“
Zadatak i osnovna obaveza sindikata jeste da se bori za prava radnika. Ukoliko se nastavi ovakav odliv radne snage da li će sindikat uopšte imati za koga da se bori, i po vama, kakav sistemski odgovor bi bio adekvatan?
„Mi kao sindikat radimo sve što je u granicama naših mogućnosti, čak i neke stvari koje baš i ne priliče sindikatu da radi, a to je da vuče i onaj dio posla koji pripada nekim drugim institucijama vlasti i kontrolnim organima. Na taj način vršimo pritisak na one koji su zaduženi da brinu o svima nama. Mi kao sindikat možemo reći, „da, to ne valja, to treba uraditi tako“. Mi ne možemo donositi zakone, ne možemo povećati plate, ali moramo dovoljno jako i snažno govoriti o tome i vršiti pritisak da bi vlada razumjela i shvatila, i ono što je najvažnije, zaista donijela odluke koje će dovesti do toga da se plata poveća. Konkretno kada govorim o najnižoj plati, vlada ima ekskluzivno pravo da sama bez uticaja socijalnih partnera poveća najnižu platu i mi to od vlade i očekujemo.“
