Данас је у Дому Синдиката у Бањалуци одржана конференција за медије представника Синдиката пољопривреде и прехрамбене индустрије Републике Српске на тему „Положај радника запослених у пољопривреди и прехрамбеној индустрији са посебним акцентом на висину плата и услове рада“ . Новинарима се обратио Александар Томић, предсједник Синдиката пољопривреде и прехрамбене индустрије Републике Српске. У свом обраћању осврнуо се на стање у области пољоривреде и прехрамбене индустрије у Републици Српској, питање висине плата, те процес колективног преоварања у Републици Српској.
„Стање у сектору пољопривреде и прехрамбене индустрије је врло комплексно. Споразум о стабилизацији и придруживању БИХ Европској Унији је задао смртоносан ударац сектору прехрамбене и пољопривредне индустрије у Републици Српској. 70% овог сектора у БИХ је лоцирано у Републици Српској. Ступањем на снагу овог споразума фаворизовани су увознички лобији тако да се данас у нашим тржним центрима и маркетима већином продаје увозна роба најчешће сумњивог квалитета, за којом ми реално немамо потребу. Дошло је до пропадања многих компанија, као што су Фармаланд из Нове Тополе и Фабрика дувана Бањалука, која је затворена на свој 130 рођендан. Тренутно је актуелан случај „Житопромет“ у Бијељини који практично и није у функцији, а број запослених је пао са 240 на 120. Стање у овом предузећу је веома забрињавајуће и упитно је да ли ће се поправити. Број запослених у цијелом сектору се мијења и може се рећи да је у константном паду. Затварањем ове три компаније изгубили смо 750 радних мјеста од укупно око 8000 запослених. Око једне трећине радника у овој области је синдикално организовано.
Просјечна плата у Републици Српској је око 910КМ а синдикална потрошачка корпа за јун је око 1890КМ. Напомињем да је просјечна плата мисаона именица за око 160 000 запослених, углавном у реалном сектору, чија примања не достижу овај износ. Стање је још теже у сектору пољопривреде и прехрамбене индустрије гдје се просјечна плата креће непосредно испод или у висини финансијске ставке довољне само за прехрану четверочлане породице а то је око 707 КМ. Цијена рада стагнира 11 година. Било је покушаја да се цијена рада повећа са нашим удружењем послодаваца али то није ишло. Морам рећи да има и добрих послодаваца који су у сарадњи са својим синдикални партнерима у предузећу кориговали и повећавали цијену рада и исплаћују регрес и друга давања.
У трипартитном социјалном дијалогу Унија удружења послодаваца максимално користи комодитет који им даје Влада Републике Српске и ми немамо потписан Општи колективни уговор. Њихова стратегија је да се колективно преговарање маргинализује, а да се фаворизују фамознии правилници о раду. Челни људи из Уније удружења послодаваца не допуштају синдикално дјеловање у својим предузећима. Већина њих у некој уређеној земљи не би ни обављала ове функције на којима јесу, међутим, ми очигледно нисмо уређена земља у овој области. Довољно је рећи да је одржано тринаест састанака социјалних партнера око усаглашавања текста Општег колективног уговора да би на крају Унија удуржења послодаваца одбила да потпише овај документ који је уставна категорија, и то довољно говори о апсурдном понашању челних људи уније. Ми у Савезу синдиката Републике Српске нисмо оптимисти око даљих преговора око Општег колективног уговора у овом моменту.
Као озбиљни социјални партнери настављамо активности у смислу даљег преговарања на нивоу грана и у том контексту смо заказали састанак са 10 представника из Уније удружења послодаваца из реалног сектора и десет гранских синдиката из области привреде за 2. септембар како би кренули ка усаглашавању и потписивању гранских колективних уговора, чиме би регулисали висине плата, прековремени рад, рад на дане празника, ноћни рад, регрес, путне трошкове и остала права радника у реалном сектору.“
