Данас је Свети Сава, школска слава у Републици Српској.
Данас вриједне и паметне главе наших ученика и наших просветних радника представљају свој рад у славу просветитељства, образовања, духовности, љепоте, умјетности и значаја његовања традиције и важности учитељског позива. И сваког Светог Саве, на дан школске славе, они горе се сјете просветних радника и ученика, ту и тамо додијеле се светосавске награде, ту и тамо оскудан аплауз за велики труд и рад и бескрајну љубав у најсветијем позиву, коју неко од наших просветитеља добије. И ове године, умјесто честитке, коју традиционално објављујемо баш на овај дан, одлучили смо да урадимо нешто другачије. Умјесто честитке, пишемо писмо, иако је писање писама већ изгубљена традиција. Али ми смо чувари традиције и просветитељства, зато данас пишемо писмо министру просвјете и културе Републике Српске.
Поштована министрице просвјете и културе Републике Српске,
Тачно је да у Републици Српској живе и раде честити, креативни и вриједни просветни радници. Тачно је да њихов рад сви оцјењују и сви себи дају за право да их сврставају у добре, мање добре, а неки Бога ми без икаквих аргумената и у лоше. Неко ће рећи „па добро то је њихово занимање“, а ми кажемо НЕ. Такве квалификације, такво оцјењивање, такво понашање система и друштва у коме живимо не може се везати уз овај свети позив. Нећемо да кажемо да нема оних који мање добро или изнад свих очекивања раде свој посао, али хоћемо рећи да су темељи Републике Српске у рукама и знању оних који стварају нове генерације, нове паметне младе људе, који граде и градиће Републику Српску. И некако, на овај дан, сви покушавамо или покушавате да говоримо лијепо. Али ако ствари посматрамо баш онако како треба, реално, и да на љествици вредновања заједно пронађемо просветног радника у Републици Српској, уз повећало, наћи ћемо га негдје на дну.
Зашто је то тако? Зашто се данас просветни радник кога сви процјењују, оцјењују и квалификују, уз сав труд и залагање свакодневно, читав свој радни вијек налази на дну љествице вредновања тог рада? Није проблем што су сви остали изнад њега, већ је проблем што је он задњи.
Поштована министрице, лијепо је што данас уз озарени осмијех и аплауз, поздрављате награђене просветне раднике и што уз озарени осмијех и стисак руке, ако корона дозволи, уручите ту награду. Није лијепо и није добро да они буду на дну на тој љествици, гдје та позиција опредјељује нове нараштаје да сутра буду просветни радници или да остану на овим просторима. Зато, поштована министрице, био би ред, да на првој сједници Владе Републике Српске, са добром енергијом коју носите са светосавске прославе, предложите да се просветним радницима вреднује рад једнако као и оним другим који се финансирају из исте кесе, јер они не траже да буду први, већ траже да буду једнаки са оним другим, који такође раде једнако важне послове. Немојте рећи како их има пуно и како је то пуно пара. Има их баш онолико колико их треба. А треба их више, јер нам треба више дјеце, јер нас треба више.
Да не бисте остали запамћени као министар који је све то знао, а при том толико учинио да се исправи неправда, ми у овом писму тражимо од Вас да се заузмете за раднике у ресору који водите и да тим заузимањем избришете неправду која већ дуго траје. Знамо ми да у свечарским тренутцима о новцу и материјалном није пристојно говорити, али ево ми мислимо да јесте веома пристојно да се изједначе плате просветних радника са другим корисницима буџета и да је веома пристојно да просветни радник данас у Републици Српској треба и мора имати плату од које ће себи и својој породици омогућити бољи живот.
Ми то мислимо из два разлога.
Први, јер је то сасвим у реду, а други зато што је то инвестиција која се вишеструко враћа цијелој Републици Српској. Задовољан и мотивисан просветни радник је чист добитак за млада покољења и за цјелокупно друштво. Све ове године нисмо видјели да се кроз Ваше залагање неправда исправи, осим куртоазних реченица с времена на вријеме изречених на притисак синдиката. Друго се ништа није промијенило. И зато инсистирамо, на то имамо пуно право, да као министар просвјете и културе Републике Српске, заједно са нама и Владом Републике Српске, реализујете обавезу уједначавања плата радника који раде у образовању са другим радницима који се финансирају из буџета Републике Српске. Знамо ми да ћете на наше писмо реаговати у два правца. Први је да на данашњи дан није лијепо и пристојно говорити на овакав начин. Други је оно што слушамо годинама како има пуно просветних радника и како је то велики захват у буџету.
Тачно, треба новца! Зато Вам и пишемо! И тражимо то од Вас! Тај новац који је потребан за изједначавање плата запослених у образоавњу са другим корисницима буџета је зарађен новац. Ни превише, ни премало. Баш онолико колико би требало да буде на рачуну сваког ко ради у образовању.
Лијепо је добити Светосавску награду, лијепо је добити аплауз, лијепо је и прија кад вам кажу да одлично радите свој посао, да сте у мору одличних људи ви „одличнији“, кажемо прија то, али то је само један мали број, само једном годишње. Сви просветни радници током цијеле године улажу бескрајну љубав, знање, енергију и све то што уложе се на крају сваке године види као резултат. То су наша дјеца, која сваке године из школских клупа излазе са више знања, боље васпитани, зрелији, паметнији и способнији за сљедећи корак у животу.
И зато, госпођо министрице, ово је можда и посљедња прилика и посљедња шанса, да уз аплаузе који данас одјекују холовима наших школа и на оној љествици са почетка овог нашег писма, без повећала, у првим редовима видимо и занимање учитељ, наставник, професор.
Срећан нам Свети Сава, школска слава, са бољом позицијом у Републици Српској за сваког просветног радника.
Драган Гњатић, предсједник Синдиката образовања, науке и културе Републике Српске
