Радник мора бити у фокусу, због чега ће веће плате, бољи услови рада и примјена закона бити наш приоритет.
Дошло је вријеме да се интереси запослених ставе испред профита и политике, јер довољно је само погледати састав Народне скупштине или локалних парламената, ријетко ћете наћи радника. Углавном су тамо послодавци, власници фирми па чак и неки тајкуни. Радници, који чине већину становништва, нису присутни у политичком животу.
Поручио је то у интервјуу за „Глас“ новоизабрани предсједник Савеза синдиката Републике Српске Горан Станковић, наглашавајући да више није вријеме када је послодавац могао бирати радника међу многобројним незапосленима. Радник је данас, истакао је он, постао кључан, непроцјењив и незамјењив.
– Зато ће Савез синдиката инсистирати на системском повећању плата да би запослени могли да живе пристојно, али и на пуној примјени законских прописа, јер је недопустиво да закони остају мртво слово на папиру – рекао је Станковић.
Он је додао да ће јачање дијалога са социјалним партнерима и присутност на терену бити кључни елементи унапређења синдикалног дјеловања.
ГЛАС: Шта Вас је мотивисало да прихватите улогу предсједника Савеза синдиката РС и који су Ваши први кораци у том послу?
СТАНКОВИЋ: Савез је демократска организација у којој кандидатура није класична, већ се заснива на подршци гранских синдиката и органа Савеза. Ја сам добио пуну подршку свих гранских синдиката и Предсједништва, што ми је била главна мотивација да прихватим ову одговорну функцију, посебно имајући у виду двадесетогодишњи континуитет мог рада у Савезу, од приправника, преко правника и генералног секретара, до предсједника. Моји први кораци биће усмјерени на очување јединства и стабилности организације, јачање дијалога са социјалним партнерима и активнију заштиту права радника, посебно у условима савремених изазова као што су прековремени рад, дигитализација и одлив радне снаге. Главни приоритет биће фокус на радника, кроз системско повећање плата које ће омогућити пристојан живот и смањити одлазак радника у иностранство, као и досљедна примјена законских прописа са ефективним механизмима контроле и санкцијама за оне који их крше. Све ово с циљем да радници остану и живе достојанствено у Српској.
ГЛАС: Прије десетак година Ранку Мишић су изнијели из Народне скупштине. Да ли сте Ви спремни на сличне сцене у борби за радничка права?
СТАНКОВИЋ: Сматрам да свим члановима синдиката, а посебно предсједнику Савеза синдиката, у фокусу мора бити Закон о раду, који је с правом називан „радничким уставом“, јер је то најважнији пропис на којем почивају сва радна права. Било какав покушај да та права буду смањена или укинута мора наићи на одлучан отпор и захтијева коришћење свих легитимних метода синдикалне борбе да бисмо их одбранили. Предсједница Ранка Мишић је у том тренутку урадила све што је било у њеној моћи да заштити интересе радника. Нажалост, вријеме је показало да су наше сумње биле оправдане, након усвајања тог закона многи колективни уговори су престали да постоје, а нека радна права су изгубљена. Њен гест био је врста отпора и симбол борбе, који је уједно означио почетак једне врсте демократизације односа у самој Народној скупштини. Видјели смо да се и данас, годинама касније, дешавају сличне ситуације. Али тај тренутак је био прекретница. Као предсједник Савеза синдиката РС свјестан сам одговорности коју та функција носи. Морате бити спремни на све, и на притиске, и на санкције, и на личну жртву, ако је то неопходно за заштиту радничких права. Све што је у складу са Уставом, законом, међународним конвенцијама и нашим синдикалним актима сматрам легитимним обликом борбе. Наравно, све методе се унутар Савеза усаглашавају на састанцима органа гранских синдиката, а затим и на нивоу Савеза. Увијек се бирају оне које ће имати најјачи ефекат, али и бити одрживе и одговорне.
ГЛАС: Да ли можемо очекивати неке промјене унутар Савеза синдиката?
СТАНКОВИЋ: Управо смо окончали изборе унутар синдикалних организација, гранских синдиката, изабрани су нови предсједници и чланови органа, као и ново руководство Савеза. Оно на чему ћемо инсистирати је јачање стручних капацитета. Желимо да наши радници имају на располагању квалитетну правну заштиту, економску анализу, службу заштите на раду, тимове за међународну сарадњу, информисање, све што доприноси бољој заштити права и квалитету услуга које синдикат пружа. Већ на јесен планирамо конкретне кораке у том правцу, уз подршку гранских синдиката. Савремени трендови доносе нове изазове од несигурних облика рада и дигитализације, преко платформског рада и вјештачке интелигенције, до концепта праведне транзиције. Синдикат мора бити први који ће их препознати, разумјети и понудити рјешења за заштиту радника који раде у таквим условима.
ГЛАС: Како оцјењујете тренутни положај радника у Српској? Ко је у бољој позицији они у приватном или они у јавном сектору?
СТАНКОВИЋ: Тренутни положај радника у Српској је алармантан, јер око 64 одсто њих не прима просјечну плату, а чак и она покрива само око 50 одсто трошкова живота. Већина радника нема услове за достојанствен живот, што доводи до одлива радне снаге у иностранство. Радници у јавном сектору имају значајно бољу заштиту и веће плате, јер су обезбијеђени законима, колективним уговорима и синдикалном организацијом. Са друге стране, приватни сектор карактерише ниска синдикална организованост, низак ниво плата, недовољна примјена законских права и готово непостојање колективних уговора, што отежава заштиту радничких права.
ГЛАС: Како превазићи тај јаз између јавног и приватног сектора?
СТАНКОВИЋ: У нашем четворогодишњем програму рада фокус смо ставили на пуно остваривање уставног права на синдикално организовање и дјеловање. Желимо да што већи број радника буде синдикално организован, али да би то било могуће, морамо им обезбиједити осјећај сигурности. Инсистираћемо и на ангажману контролних органа, прије свега, Инспекције рада да у сваком случају повреде права синдикално организованих радника реагују одлучно и у складу са законом. Такође, предлагаћемо и конкретна рјешења, да, на примјер, један од услова за добијање државних подстицаја буде и то да послодавац омогући синдикално организовање и има закључен колективни уговор. Без синдиката нема колективног уговора, а без колективног уговора нема гарантованих права. То мора да буде критеријум који показује да се права радника у том предузећу поштују.
ГЛАС: Који су, осим ниских плата, највећи проблеми са којима се радници у Српској суочавају?
СТАНКОВИЋ: Плате су, наравно, основно питање. Сви ми радимо за плату. Она треба да буде довољна да радник обезбиједи пристојан живот себи и својој породици, да не мора размишљати о томе како ће набавити школски прибор, платити огрев, отићи на љетовање или зимовање. Али проблеми иду далеко шире. И даље постоје предузећа, чак и у јавном сектору, у којима се не уплаћују доприноси. То је апсолутно недопустиво, посебно у 2025. години. Чест проблем је и немогућност коришћења годишњег одмора у пуном обиму. Прековремени рад је такође распрострањен, често без адекватне новчане накнаде. Посебно бих истакао пораст проблема као што су мобинг, различити облици узнемиравања на раду, синдром професионалног сагоријевања. То се дешава и у јавном сектору. Радници су изложени великом стресу, а радна мјеста све чешће нису ни безбједна, ни здрава. Све ово показује да права радника морају бити снажније заштићена. Они морају имати пристојне плате, безбједно радно окружење, заштиту од мобинга и злоупотреба, као и пуну примјену закона у сваком сегменту њиховог радног вијека. Само тако ћемо задржати радну снагу и изградити друштво у којем се рад цијени.
ГЛАС: Колико су данас радници заштићени у односу на послодавце?
СТАНКОВИЋ: Не бих рекао да су послодавци заштићени у правом смислу те ријечи, већ да они доминирају. А зашто? Зато што, ако погледате саставе Народне скупштине или локалних парламената, ријетко ћете наћи радника. Углавном су тамо послодавци, власници фирми па чак и неки тајкуни. Радници, који чине већину становништва, нису присутни у политичком животу. С друге стране, и сама власт често више уважава интересе послодаваца него радника. Они добијају бројне повластице и подстицаје, од субвенција за доприносе, преко улагања у опрему и технологију, до различитих облика фискалних олакшица. Истовремено, радници се занемарују. А управо они пуне буџет, издржавају породице, шаљу дјецу у школу, троше новац у локалној заједници. Није исто ако једно предузеће запошљава 100 радника из Српске или ако запосли 70 странаца који овдје троше само минимум, а остатак новца шаљу у своје земље. Зато инсистирам на томе да се фокус рада Владе мора преусмјерити са интереса послодаваца на интересе радника, не само декларативно, већ суштински.
ГЛАС: Да ли је због тога потребно мијењати Закон о раду?
СТАНКОВИЋ: Апсолутно. Закон о раду који је сада на снази донесен је прије скоро десет година, у вријеме када су се послодавци снажно залагали за флексибилност, да лакше запошљавају и отпуштају раднике, да се смање радна права, јер су тврдили да не могу поднијети толика фискална и парафискална оптерећења. Данас се ситуација промијенила. Тренутни закон јесте претрпио неке измјене и допуне, али сматрам да би требало израдити потпуно нов закон. Прије тога, потребно је урадити дубинску анализу његове примјене у пракси, да видимо шта је добро функционисало, шта није и гдје постоје аномалије. Само на основу такве анализе можемо предложити квалитетне измјене. Области које су најкритичније свакако су плате, колективно преговарање и конкретна заштита права радника. Закон мора да одрази реалност и одговори на изазове новог времена.
ГЛАС: Како оцијенити ефикасност казни за кршење радничких права?
СТАНКОВИЋ: Тренутне казне су изузетно ниске и не представљају никакву препреку за послодавце који не поштују закон. Имамо апсурдне ситуације, ако послодавац не исплати топли оброк или превоз, може бити кажњен са 1.000 КМ. Ако ту казну плати у року од осам дана, она се преполовљава на 500 КМ. А можда је истовремено радницима остао дужан хиљаде марака. То је недопустиво. Зато је потребно драстично повећати казне. Послодавац мора знати да му се више не исплати да крши закон. Добар примјер је недавна ситуација с исплатом плата у готовини због блокаде рачуна. Тада је закон предвидио казну и до 100.000 КМ и видјели сте, нико није хтио да крши ту одредбу.
ГЛАС: Да ли радници данас имају повјерења да пријаве неправилности? У којој мјери се то дешава? Постоји ли и даље страх?
СТАНКОВИЋ: Да, страх и даље постоји, иако, искрено, сматрам да у овом времену тај страх више није оправдан. Са једне стране, имамо изражен недостатак радне снаге, а са друге, радници често, кад се једном запосле код неког послодавца, имају осјећај да ту треба да остану цијели радни вијек. Онда улазе у неки механизам самозаваравања кажу „биће боље“, „ријешићемо“, али то боље, нажалост, ријетко кад дође. Морам нагласити да, кад су радници синдикално организовани у оквиру Савеза синдиката, ми сваки проблем рјешавамо, било преко инспекције, преко суда, кроз правну помоћ. Сада имамо и законске механизме попут платне листе као извршне исправе, што знатно убрзава заштиту права. Али, прави проблеми су тамо гдје нема синдиката. Радници се боје. Морамо тим радницима вратити повјерење у систем, првенствено у синдикат, али и у институције.
ГЛАС: Колико је рад инспекције рада данас ефикасан?
СТАНКОВИЋ: Имали смо бројне примједбе на рад инспектората. Прво, капацитети су им недовољни, број инспектора је мали, већина је старосног доба више од 50 година, често су на боловању, што све ограничава њихову оперативност. С друге стране, број привредних субјеката је огроман и дешава се да у нека предузећа инспекција не уђе по неколико година. И кад дође, све често заврши на савјетодавним мјерама типа „испратите ово“, „поправите оно“, а већина послодаваца то игнорише. Након тога слиједе казне, које су симболичне. Инспекција рада мора имати другачији приступ. Упоредите то са радом пореских инспектора, ако не издају фискални рачун, објекат се затвара на 15 дана. У области рада не постоји такав притисак. Иако постоји законска могућност затварања објеката у случају рада на црно, у пракси се то није десило ниједном у Српској.
Одласци
ГЛАС: Који су највећи разлози због којих млади напуштају Српску и како планирате да синдикат буде ближи обичним радницима?
СТАНКОВИЋ: Млади одлазе првенствено због ниских плата које не дозвољавају достојанствен живот и осјећају да нису цијењени нити заштићени на раду. Синдикат мора бити видљив и доступан радницима, кроз едукацију, директан контакт и јаку правну заштиту. Радници морају знати која су њихова права и имати повјерење да их синдикат штити. Позивам све да се организују, пријаве неправилности и да заједно радимо на бољем положају радника.
Аутор: Данијела Бајић
Извор: www.glassrpske.com
