Некад су их послодавци немилосрдно физички сицрпљивали, тјерајући их на тежак рад и до 16 сати дневно. Данас у многим браншама физичког напора готово да нема, али психичко исцрпљивање, мобинг и рад у токсичном окружењу озбиљно угрожавају ментално здравље радника.
Колико је то озбиљан проблем, и на глобалном нивоу, свједочи чињеница да је посљедњи Свјетски дан менталног здравља, обиљежен 10. октобра прошле године, био посвећен менталном здрављу на радном мјесту.
Овај датум је обиљежен и у БиХ, али само симболично, са неколико пригодних саопштења и скупова, без конкретних резултата.
Истраживања о тој теми нема, потврдили су нам то и у Друштву психолога Републике Српске.
Да је угрожавање менталног здравља радника озбиљан, али недовољно истражен проблем, који није у фокусу јавности и синдикалног дјеловања, признају и у Савезу синдиката Републике Српске.
– То је још увијек, на неки начин, табу тема. Ако говорите о платама или о доприносима, то занима и наше чланство и ширу јавност. О угрожавању менталног здравља се ћути, а чињеница је да ти ни радно мјесто, ни плата, не значе много ако изгубиш здравље – каже за Српскаинфо Горан Станковић, генерални секретар СС РС.
Дала отказ, да би спасила здравље
О томе свједочи и примјер младе жене, која је дала отказ, иако није нашла други посао, само да би се спасила из токсичног окружења на радном мјесту.
– Каже да је хтјела сачува здравље и да је зато побјегла главом без обзира. Није била у стању чак ни да одради отказни рок, јер јој је била мука чим помисли на посао, па је током отказног отворила боловање – наводе у Савезу синдиката РС.
Горан Станковић подсјећа да је Синдикат имао силне муке да “прогура” Закон о заштити од узнемиравања на послу, у јавности познатији као закон о мобингу, који је у Републици Српској на снази од 2021. године.
– Још 2011. смо иницирали доношење Закона о заштити од злостављања на раду. Влада РС га је упутила у процедуру, али је скупштински Одбор, у коме су већину чинили послодавци, оборио тај приједлог. То је једини закон, који је предложила Влада РС, а који није усвојен – наводи Станковић.
Синдикалци су били упорни, па у РС данас постоји закон који раднике штити од мобинга, а постоји и водич за примјену тог закона, у којем је објашњено како и од кога радници могу тражити заштиту, уколико су жртве мобинга.
У СС РС кажу да је радницима много лакше да се одупру моберима и заштите своје ментално здравље, ако су синдикално организовани. Ипак, признају да се многи сломе и одустану.
– Годишње се пријави 50 до 60 случајева узнемиравања на послу, али сви знамо да је тај број реално много већи – каже Горан Станковић.
Радници најчешће одустану од борбе за своја права, јер сматрају да је мобинг и рад под притиском тешко доказати, поготово што се све дешава у 4 зида и четири ока, без свједока.
– Ако се деси да радник или радница доживи вријеђање, притисак, неримјерене коментаре, да добије наредбу да учини нешто што није у складу са законом или правилима професије, а да за то нема свједока, треба да се обрати љекару, јер постоје методе да се медицински документује узнемиреност, изложеност стресу или друге врсте угрожавања менталног здравља – каже Горан Станковић.
Додаје да је понекад довољно да се радник или радница, када их шеф позове на разговор у 4 ока, најаве да ће тај разговор снимати, а још је боље да се обрате синдикату.
– Често се испостави да је проблем могуће ријешити разговором унутар предузећа, али ако то не може, постоје и други инструменти: инспекција, Агенција за мирно рјешавање радних спорова и на крају суд. Истина је да психиочко узнемиравање, притисак и друге облике нарушавања менталног здравља радника није лако доказати, али то не значи да треба унапријед одустајати од борбе – каже Станковић.
У јавном сектору горе, него “код приватника”
Мада се обично мисли да најгоре пролазе они који “раде код приватника”, синдикална пракса је показала да се ментално здравље радника, на разне начине, много чешће угрожава у јавном сектору.
Горан Станковић наводи један бизаран примјер старије раднице која се обратила за помоћ, јер је под притиском не само шефова, него и колега.
– Она каже да је, кад је почела радити, била сама у свом сектору, а у међувремену се број радника на тој позицији повећао на чак 30. Осим што се сви тискају у малом простору, испоставило се да управо она свима највише смета – наводи Горан Станковић.
Мало је познато да и “синдром празног стола” може бити метод мобинга и извор нарушавања менталног здравља. Тако је једна архитектица мјесецима долазила на посао, а нико јој није давао никакве радне задатке. Тек када је наговијестила да ће се обратити Синдикату, позвали су је на разговор и понудили компромис.
Са сличним проблемима се боре и радници у Федерацији БиХ, али како признају у Савезу самосталних синдиката БиХ, њихово рјешавање још није ни почело.
– Немамо никаквих истраживања о овом проблему, немамо ни посебан закон о узнемиравању на радном мјесту као што има Република Српска. Наш Закон о раду врло стидљиво у пар чланова говори о забрани мобинга и узнемиравању на раду – каже Адис Кечо из ССС БиХ.
Међутим, мобинг је само један од проблема, који угрожава ментално здравље радника. Други је такозвано изгарање на послу, односно затрпавање запослених гомилом посла и интензиван рад под сталним притиском због нереалних рокова.
Крајем 19. вијека радничка класа се борила за осмочасовно радно вријеме, данас се поставља озбиљно питање: да ли је, с обзиром на брзину и интензитет рада, који се намеће у савремено доба, 8 сати непрекидног рада запараво превише.
Изабела Лаура, предузетница из Задра у Хрватској, која је и креаторка и водитељица пројекта “Живи паметније, ради боље”, каже да је осмосатно радно вријеме у многим браншама контрапродуктивно.
– Истраживања су показала да људи који раде интелектуалне послове могу ефективно радити максимум 4 до 5 сати дневно. У чему је онда смисао да неког држите “заробљеног” на радном мјесту пуних 8 сати? Неке државе су увеле шесточасовно радно вријеме, неке су радну седмицу скратиле на 4 дана. Вријеме је да се размотре различите могућности – каже Изабела Лаура за Српскаинфо.
Она сматра да се данас пред раднике често постављају нереални захтјеви и да чак и предузетници, који су сами себи послодавци, поревисоко “дижу летвицу”, што због егзистенцијалног страха од губитка посла и прихода, што због амбиција.
– Јако је битно да сами себи поставите границе и да научите рећи не свему што вам нарушава здравље и достојанство. Поготово радници, који немају свој бизнис, него су запослени у јавном или приватном сектору, немају никакав мотив да свој посао носе кући или да се исцрпљују прековременим радом – каже Изабела Лаура.
Да ли су радници у БиХ довољно оснажени да кажу не мобингу, безобразним шефовима, претјераним захтјевима, токсичном окружењу у којем раде? Или смо још на нивоу борбе против мизерних плата и неплаћеног прековременог рада?
Извор: Српска Инфо (www.srpskainfo.com)
Аутор: Милкица Милојевић
