Синдикално организовање на простору Босне и Херцеговине, а тиме и Републике Српске, релативно је касна појава. Наиме, Босна и Херцеговина је све до Берлинског когреса била под влашћу турске царевине, оковане феудалним стегама и, уопште, заосталим друштвеним односима. Због тога, све до аустроугарске окупације о радништву, па тиме и синдикалном организовању, на поменутом простору се не може говорити.
Успостављањем хабзбуршке власти 1878. године стање се почиње осјетно мијењати. Иако је задржала турске феудалне односе у аграру, нова власт спроводи корјените промјене у правцу просвјећивања веома заосталог друштва. Европеизација се манифестовала и кроз покретање великих инфраструктуних послова, металуршких, дрвних и других прерађивачких фабрика и комбината, те развој услужних дјелатности. Све то је за посљедицу имало рађање и споро, али евидентно јачање радничке класе. Међутим, неискусни радници задуго су остали неорганизовани. Радили су у веома тешким условима а социјална заштита фактички није ни постојала. Илустрације ради, првих година 20. вијека за већину од око 50.000 радника, радно вријеме је било 11 сати, а само 10-ак хиљада њих је радило 8-9 сати. Све то пратио је стални раст цијена.
Требало је, дакле, проћи неколико деценија да у освит 20. вијека број и укупна снага радништва доведе до првих штрајкова и радничких, политичких а, некако истовремено, и првих синдикалних организација. Послије неколико организованих штрајкова које је водио графички радник из Вишеграда Мићо Солоковић, у Сарајеву је 27. авгиста 1905. године основан Главни раднички савез Босне и Херцеговине. Има и мишљења да се почеци радничког организовања на овом простору могу смјестити у 1903. годину, када су графички радници имали прве организоване манифестације. Основни циљеви овог савеза били су ,, да ради на културном, моралном и материјалном унапређењу радника, да буди класну свијест и шири радничку солидарност…,,.
Прве радничке акције биле су у директоној вези и са прославом Првог маја. Наиме, у Бањој Луци је 1906. године – само 20 година послије чувеног сукоба у Чикагу и само 17 година након одлуке Друге интернационале у Паризу да се слави 1. мај као Међународни празник рада, те само 12 година послије Београда – организована прослава овог празника. Тада су се на излетишту поред града окупили кројачки радници, обућари, грађевинари, бравари, столари, радници Фабрике дувана. Истовремено, крајишки трубун Петар Кочић у Сарајеву је један од организатора чувеног генералног штрајка радника. Крајем истог мјесеца, и у Бањој Луци је организован први штрајк у коме су трговачки помоћници тражили слободну недјељу.Бања Лука је тада, са 230 организованих радника, била четврта у Босни и Херцеговини (иза Сарајева, Креке и Завидовића).
У таквим околностима, а под утицајем социјалдемократских идеја из Србије и Хрватске, на Видовдан 1909. године основана је и Социјалдемократска странка Босне и Херцеговине, која се кадровски и организационо преплитала са синдикалним организацијама, односно, са Главним радничким савезом. Те, 1909. године, покренут је Глас слободе, прва радничка новина.
Након слома Хабзбуршке монархије 1918. године и стварања југословенске краљевине, долази ново вријеме, а на чело радничког покрета листом стају комунисти. У то доба, посебну улогу у јачању радничког и синдикалног покрета на данашњим просторима Босне и Херцеговине и Републике Српске, имају поменути Мићо Соколовић, те Ђуро Ђаковић, Богољуб Ћурић, Коста Новаковић, Благоје Паровић и Митар Трифуновић Учо. Већ у јануару 1922. године у Бањој Луци, Дервенти и Теслићу формиране су подружнице државног Независног синдиката, основаног октобра 1921. године у Београду. У југословенској монархији синдикалне и друге радничке асоцијације организују масовне зборове и прославе Првог маја, те оснивају разна просвјетна и спортска друштва. У Бањој Луци је, тако, 1928. формиран КУД “Пелагић“, а 1934. и Клуб академичара – КАБ. Међутим, многе од њих биле су (зло)употребљене од стране Комунистичке партије, па су са њеном забраном и оне доживјеле озбиљан ударац.
