Синдикат образовања, науке и културе Републике Српске од Владе РС и надлежног министарства тражи да се хитно исправи неправда према родитељима дјеце са психофизичким сметњама у развоју. Наиме, Синдикату образовања, науке и културе Републике Српске и Служби за бесплатну правну помоћ Савеза синдиката Републике Српске у посљедњих шест мјесеци константно се обраћају чланови Синдиката, радници-родитељи дјеце са психофизичким сметањама у развоју, који су запослени у основном и средњем образовању и у области културе, како би заштитили њихова права из радног односа.
Ова категорија радника, која у складу са законским прописима треба да ужива посебну заштиту, се осјећа понижено и дискриминисано у односу на остале раднике, јер остварују значајно мања примања, чак и до 300 КМ на мјесечном нивоу.
Наиме, посебна заштита у области рада запослених жена, мајки и родитеља дјеце са психофизичким сметњама у развоју, предвиђена је правним документима међународног права, али и нашег домаћег законодавства.
Овдје се првенствено мисли на одредбе Закона о раду, којима се штите родитељи дјетета са психофизичким сметњама у развоју, а које није смјештено у одговарајућу здравствену или социјалну установу. Наиме, одредбом члана 111. Закона о раду, један од родитеља таквог дјетета, има право да ради с половином пуног радног времена, са правом на накнаду плате за другу половину пуног радног времена. Дакле, ова одредба сама по себи, представља специфично право тог родитеља да ради четири сата у току радног времена, за које вријеме остварује право на плату, док за преосталих четири сата остварују право на накнаду плате. Међутим, у примјени ове одредбе радник не добије исти износ за вријеме у којем ефективно ради у односу на другу половину радног времена (преостала четири сата) за коју остварује право на накнаду плате.
Овдје треба само кренути од чињенице да такви радници нису својом вољом пристали да раде пола радног времена, те да се ради о праву које им гарантује закон у циљу заштите болесног дјетета, па самим тим не би смјели бити законом „кажњени“ за нешто што није њихова слободна воља, а што представља њихово законско право.
Наиме, запослени у области образовања и културе остварују право на плату за ефективно радно вријеме, у овом случају четири сата, у складу са Законом о платама, тако да сваки радник треба да има плату у складу са стручном спремом за радно мјесто на којем обавља послове и радне задатке, а не мању, како смо већ рекли чак и до 300 КМ.
Закон о раду прописује да накнаду плате за ову категорију радника обезбјеђује Јавни фонд за дјечију заштиту Републике Српске, односно Фонд рефундира послодавцу исплаћену накнаду плате овим радницима, док је чланом 33.а Закона о дјечијој заштити („Службени гласник Републике Српске“ број:114/17, 122/18, 107/19 и 119/21) прописано да се корисницима права на рефундацију накнаде плате рефундира 100% бруто плате, након извршене исплате накнаде плате.
Накнада плате за четири сата треба да буде у истом износу као и износ плате коју радник остварује за прву половину радног времена, како би радник добио пуни износ плате, као да је радио пуно радно вријеме, јер то и јесте једини циљ овог института.
С тога сматрамо да радник из ове категорије не смије имати мању плату од оне коју би остварио да је био на раду са пуним радним временом, те да разлику између износа коју Фонд рефундира послодавцу за накнаду плате, до 100% бруто плате радника коју би остварио да је био на раду са пуним радним временом, треба сносити послодавац. Дакле, износ накнаде плате, који треба да износи исто као и плата, послодавац треба да утврди посебним Рјешењем, на начин да не штети радника, већ да евентуална разлика од износа који послодавцу рефундира Фонд, до износа пуне плате иде на терет послодавца.
Синдикат образовања, науке и културе Републике Српске као одговоран социјални партнер, захтијева од Владе Републике Српске и Министарства просвјете и културе Републике Српске, да не дозволе даље кршење и угрожавање права посебних категорија радника, како би се обезбједила јединствена примјена закона и остваривање права радника у пуном капацитету. Ово поготово имајући у виду да је закон препознао проблеме посебних категорија радника, што представља законску обавезу послодавца да омогуће посебним категоријама радника остваривање тих права у пуном капацитету и прије постизања потупне гаранције заштите њихових права измјеном законских одредби по прописаној процедури.
У супротном, ова категорија радника која је дискриминисана у односу на друге и која је доведена у неповољан положај мимо своје воље, биће приндуђена да заштиту својих права тражи код надлежних органа, односно путем инспекције, Агенције за мирно рјешавање радних спорова и суда.
Тражимо да се ово питање рјеши од априлске плате, на начин како је ријешено и код других категорија радника који се финансирају из Буџета (Министарство унутрашњих послова Републике Српске, Пореска управа Републике Српске и високо образовање). Надамо се да ћете схватити озбиљност овог питања, те да ће проблем ових радника бити под хитно ријешен, поготово ако се узме у обзир да за Буџет Републике Српске ово не представља велико оптерећење, а да за сваког радника ово предстваља значајна средства.
