Пандемија је јасно показала : жене и даље раде далеко више неплаћених послова од мушкараца. Међутим, четвородневна седмица би могла да помогне у промјени равнотеже
Жене у Великој Британији су током затварања потрошиле двоструко више времена од мушкараца на развој своје дјеце и школовање од куће.’
Овај чланак скоро да се није догодио. Једноставно нисам имала времена. Као мајка малишана и бебе старе 20 недеља и као радница која је тренутно запослена на пуно радно вријеме, вријеме није на мојој страни. А вријеме је оно што чини тему овог чланка – или тачније, недавног поновног оживљавања интереса за смањењем радног времена вођено искуствима препуштености, краткотрајног рада и рада од куће током кризе са коронавирусом.
Прошлог мјесеца, највећи њемачки синдикат – ИГ Метал – предложио је прелазак на четвородневну седмицу у покушају да заштити радна мјеста од потенцијалних економских посљедица пандемије Цовид-19. Умјесто да отпуштају раднике на индустријским пословима, тврдило се, компаније би требало да скрате радно вријеме и умјесто тога понуде неки облик накнаде зараде.
Позиви ове врсте добивају на снази широм Европе. Ове године у Шпанији, регионална влада Валенсије наручила је истраживање стратегија смањења радног времена, стимулишући значајну расправу у локалној, националној и међународној штампи. Нова финска премијерка Сана Марин дуго је била заговорница смањења радног времена и истражује како би се сати на радном мјесту могли смањити на националном нивоу током наредне три године, без икаквог смањења плата. У међувремену је у Великој Британији Конгрес синдиката, који представља већину британских синдиката, на сличан начин подржао „четвородневну седмицу са поштеном платом за све“, а Лабуристичка странка је обећала да ће кренути ка 32-часовној седмици током деценије у свом изборном манифесту 2019.
Тинк тенкови и групе за кампању као што су Autonomy, the New Economics Foundation и четвородневна седмична кампања већ дуго указују на социјалне и економске користи повезане са смањењем радног времена, од повећане продуктивности и ниже незапослености. Међутим, изван ових општих друштвених добара, све три организације указују на предности за једну одређену изборну јединицу: жене. Заправо, жене су међу најочигледнијим корисницима сваког преласка на четвородневну седмицу с обзиром на то да су као група посебно „временски сиромашне“: у свакој европској земљи мушкарци имају више дневног слободног времена од жена.
Међутим, била би очигледна грешка кад би се та празнина уоквирила чисто у смислу сати обављеног посла. Напокон, дефицит слободног времена остаје упркос чињеници да су жене чешће ангажоване на скраћеном радном времену од мушкараца. У неким случајевима жене су приморане да спајају различите хонорарне улоге како би саставиле крај с крајем. Генерално, међутим, привремена неједнакост такође потиче од дистрибуције неплаћеног рада.
Сати, њега и коронавирус: Кризе 2020. и 2008. године
Пандемија је све вратила кући. Како су школе, јаслице, установе дневног боравка за одрасле и домови за старије заједнице били присиљени да затворе врата, облици његе које они обично нуде били су враћени на породицу. Бројне студије показују да терет неплаћене његе и одржавања домаћинства које је створио Цовид-19 несразмјерно пада на рамена жена. Један извјештај указује да су, независно од њихове плате, запослене жене у САД-у, Великој Британији и Њемачкој више његовале дјецу него мушкарци са сличном зарадом. Студија Универзитетског колеџа у Лондону открила је да су жене у Великој Британији потрошиле двоструко више времена од мушкараца на развој своје дјеце и школовање у кући током затварања.
Заправо, у свакој земљи на свијету за коју постоје подаци, жене троше више времена од мушкараца на неплаћени рад – у просјеку 3,3 пута више. Али криза коронавируса није створила ове временске неједнакости; него је погоршало постојећи проблем. Од касних 1970-их, владе су повукле подршку за већи дио послова његе и одржавања који улазе у свакодневни опстанак људи. То је нарочито био случај након кризе 2008. године, када је владина подршка услугама попут бриге о дјеци, здравствене заштите, бонова за храну, становања, дуготрајне његе и бриге о старијима суочена са уситњењем. Како се држава повлачила, а на тржиштима су овакве активности често биле непрофитабилне, очекивало се да ће породице (или, тачније, мајке, ћерке, сестре и остали женски рођаци) порасти како би удовољили потражњи за његом.
А жене су заиста и даље одговорне за главнину неплаћених послова његе, чак иако су њихови сати на плаћеном радном мјесту све више сустизали мушке. Потсјећамо, у свакој земљи на свијету за коју постоје подаци, жене троше више времена од мушкараца на неплаћени рад – у просјеку 3,3 пута више. Чак и у већини родно равноправних земаља, попут Норвешке и Данске, жене и даље обављају готово један и по пута више неплаћених послова од својих мушких колега.
У овом тренутку је учињено премало за разумјевање организације неплаћеног рада на њези у домаћинствима која нису у складу са цис-родним, хетеросексуалним нуклеарним породичним моделом или за оне који се нађу отуђени од било које потенцијалне унутарпородичне заштитне мреже. Чини се, међутим, сигурним да многи чланови ових конституција такође трпе привремену неправду. Слободно вријеме је ресурс; требали бисмо се залагати за његову правичну расподјелу.
Четвородневна недеља као сребрни метак?
Увођење четвородневне седмице, која ће се концентрисати као на сферу плаћеног рада, вјероватно неће понудити једно, директно рјешење за борбе у домаћој сфери или трансформисати живот оних који тренутно нису запослени на пуно радно вријеме. На нама је повезивање различитих дијелова борбе – да бисмо разумјели како се дом и посао, најамни и ненаплаћени рад преплићу и информишу једни о другима. То је нешто чега је ИГ Метал очигледно добро свјестан, сложивши се 2018. године да омогући својим члановима да смање радну недељу на 28 сати током двије године ради његе дјеце или друге родбине.
Јасно је да не желимо ситуацију у којој је колективна енергија усмјерена само на посао како се то уобичајено схвата, остављајући масивну (и високо родно засновану) сферу нетакнутом и имплицитно натурализованом. Прилика да се проведе мање времена бавећи се плаћеним радом, без губитка прихода, несумњивоби била посебно добродошла онима који су тренутно највише исцрпљени пружањем неплаћене његе (наиме, они који нису богати, бијели , мушкарци, здрави, радно способни и без зависности).
Због тога налагање за краћим радним временом, колико год то било пресудно, треба схватити као дио шире борбе за „вријеме за оно што хоћемо“ – борбе која укључује смањење и прерасподјелу плаћеног и неплаћеног рада. Надати се да ће, након што људи имају мало више времена да задовоље своје основне потребе и бригу о својим вољенима и издржаваним особама, имати и времена за потпуније учешће у грађанском и политичком животу, за остваривање личних интереса и страсти и да трансформишу односе који подупиру тренутну организацију неплаћеног кућног рада.
Што се мене тиче, имала сам срећу да у посљедњем тренутку нападнем несаницу. Док ово пишем, мој партнер и бебе су здрави и у својим креветима. Ако се за мог живота уведе четвородневна недеља, можда ћу моћи да учествујем у оваквим дебатама а да се борим да не заспим.
Написала Хелен Хестер
Преузето са
International Politics and Society
