Ранка Мишић, предсједница Савеза синдиката РС, поручује да ће нам, ако се епидемиолошка ситуација не погорша, те дође до благог отварања инопартнера према нама и обрнуто, требати најмање годину и по дана да достигнемо онај ниво привредне активности са којим смо из 2019. оптимистично ушли у 2020.
Наглашава да постоји врло разложан и оправдан страх шта ће се десити на јесен, а претпоставка је, како каже, да ће ситуација бити сложена.
– Ако будемо имали појачану активност вируса, мислим да ће се ситуација у реалном сектору жестоко додатно погоршати и да ће бити веома тешко очувати радна мјеста, те достигнути ниво радничких права. Синдикату је важно да та мјеста и плате радника буду сачувани, те да се што прије створе услови за преговоре о повећању зарада. Наиме, и у једном и другом сценарију, мора се ићи на повећање плате. Тако ћемо, у оном горем, заштитити што већи број људи, а у бољем створити основ за повећање свих плата – истиче Мишићева у интервјуу за Српскаинфо.
Да ли је у овој ситуацији, ипак, преамбициозно размишљати о повећању плата?
– Ако епидемиолошка ситуација буде погоршана, биће жестока борба да сачувамо и то што имамо. Од власти ће се очекивати да, како знају и умију, обезбиједе новац да се сачувају радна мјеста и да не дође до смањења плата. Овај сценарио је веома извјестан, али нико не може да тврди како ће бити. Сви смо у страху од неизвјесности.
А у случају повољнијег сценарија…
– Створиће се основ да ствари пођу да се мијењају набоље. Ако не буде пада привредне активности и крене уговарање послова, створиће се услови за повећање плата. Међутим, све преко ноћи опет може да буде у запећку, а ми да се боримо за свако радно мјесто.
Колико је радних мјеста изгубљено у епидемији?
– Од 19. марта до 28. августа РС је остала без 11.781 радника. Велики број је био запослен на одређено вријеме, и они су радили под притиском – буди добар, не буни се, ради што више, па ћемо ти продужити уговор. И тако годинама. Сада када је нестало послова, они су добили отказ. Овде треба додати и људе који се још нису стигли пријавити на евиденцију или се уопште неће пријављивати, а били су у радном односу.
Каква је структура отказа?
– На првом мјесту је престанак рада на одређено вријеме – 4.860. Претпостављамо да би, да није било короне, бар за двије трећине њих био продужен уговор и они би наставили да раде. Слиједе откази по основу технолошког вишка – 3.703, а то су радници који су имали стални посао, а отказ су добили због недостатка посла и отказаних уговора са инопартнерима.
Шта је са споразумним прекидима радног односа?
– Симптоматично је да су у поменутом периоду споразумни прекид потписала 1.533 радника. Наиме, није логично да је толико њих у оваквој ситуацији добровољно раскинуло уговор о раду, јер је мала вјероватноћа да су нашли бољи посао. У иностранство нису могли отићи, јер су границе затворене. Овдје је, очигледно, било разних притисака. Јер, кад споразумно раскинете радни однос, послодавац нема никакву обавезу према вама, ни ви према њему.
У чему је, онда, цака?
– Скоро 60 одсто радника у РС није синдикално организовано и значајан број њих не зна своја права. Тамо гдје имамо синдикат нисмо имали смањење плата и отпуштање, изузев једне фирме у Модричи. Пар наших чланова је имао проблем, и то смо рјешавали. Чим је почела корона, видјели смо да има бахатости, а послодавци су махом раскидали уговоре о раду да радник не добије ни отпремнину ни отказни рок, ни накнаду са завода за запошљавање.
Које су гране најпогођеније?
– Предњачи прерађивачка индустрија са 2.431 отказ, трговина – 2.151, угоститељство – 1.233, остале услужне дјелатности – 1.949. Кад је ријеч о прерађивачкој индустрији, са стрепњом чекамо јесен, јер су септембар и октобар мјесеци када се са инопартнерима склапају уговори за следећу годину. Већ до почетка новембра ћемо видјети каква нам је судбина за идућу годину.
Каква је ситуација у трговини?
– Трговци имају највећу добит, а највише отпуштају. Неке ствари нису баш логичне. Просјечна плата у трговини је јако ниска, иако сви ми купујемо, док су робе широке потрошње доминирале и током епидемије, када смо куповали и што нам није требало и када смо стварали залихе. Трговци су јако пуно радили, али је њихова плата била најнижа. Неки су, нажалост, у корони видјели шансу да се отарасе свега онога што им је био вишак.
Да ли је, у поменутом периоду, било нових запошљавања?
– Јесте. Званична статистика показује да је разлика између броја отпуштених и запослених око 2.500. Међу тим људима има и оних који су добили отказ.
Ко је, генерално, најгоре прошао у овој епидемији?
– Људи који су радили на црно. Свака мјера коју је Влада примијенила, односила се на раднике који су легално запослени. Те мјере једноставно не могу да се примијене на оне који не постоје, и који су највеће жртве у овој пандемији. Кад је почела корона, многи послодавци су били бахати, умјесто да сви буду солидарни и да стварамо услове за неки нови почетак.
Ко је показао највећу солидарност?
– По старом добром обичају, најсолидарнији су радници, а најмање они који имају највише пара. Срамота је да је неко, ко је лане остварио добит од 10 милиона КМ, први јавно закукао како пропада и како мора отпустити раднике. Питамо се, може ли нешто да се узме из те добити коју су зарадили радници, да се мало стане са инвестицијама, како би се ти исти радници сачували?! Јер, улагање у раднике је улагање у још већу добит.
Има ли послодаваца који су, по основу остварене добити, наградили своје раднике?
– Ријетки су послодавци који су наградили своје раднике и повећали им плату. Има и позитивних примјера, наравно.
Како бисте оцијенили мјере Владе РС за помоћ привреди у условима епидемије?
– Оне су доста добре, јер се у поређењу са окружењем, види да нисмо најгори, односно, да се можемо сврстати у оне који су донијели мјере на вријеме и који су на вријеме реаговали. Да ли је то довољно – није, да ли је могло више – јесте. Али, за то је много раније требало испунити услове, у погледу рјешавања сиве економије и темељне контроле поштивања радничких права. Такође, сада се показало да је најнижа плата спасила значајан број радних мјеста. То је једна од добрих мјера које је Влада донијела, а ми предложили.
Шта је са преговорима о повећању најниже плате?
– Законска је обавеза да се о томе преговара у посљедњем кварталу. Ми смо 25. августа од премијера тражили три ствари-Закон о заштити здравља на раду, Стратегију заштите здравља на раду и отпочињање преговора о повећању најниже плате. Сигурно ћемо сјести за преговарачки сто, а видјећемо каква ће бити реакција послодаваца и како ће се Влада понашати.
Како ћете се ви понашати?
– Ми имамо довољно аргумената и егзактних показатеља да 520 КМ од 1. јануара мора да буде више, а колико, видјећемо. Влада мора бити довољно и одговорна и храбра да, без обзира на било чији став, заштити своје грађане, своје раднике, најугроженије категорије са најнижим примањима. А посебно у оваквој ситуацији.
Који су још аргументи за повећање минималца?
– Поједини послодавци у пандемији, у паду привредне активности, шире своје производне капацитете и инвестирају. Браво, то је одлично и ми то подржавамо, јер ће они запослити нове људе. Али, нама је то сигнал да морамо да повећамо плате. Јер, ти послодавци не могу да кажу да је раднику пуно и 520 КМ. Влада је та која треба да води рачуна о свима нама и да пресијече кад затреба, јер има послодаваца који никад не би повећали плату. Наравно, има и оних који рационално размишљају. Дефинитивно, више је аргумената за повећање, него за неповећање најниже плате.
Шта вас највише погађа током преговора о повећању минималца?
– То колико је потребно енергије, дана и ноћи борбе да се плата повећа за неких 50 или 70 КМ. То прати толико ружних ријечи, конфликтних ситуација, ружних наслова у новинама. Дакле, све то, за повећање од само 70 КМ?! Вољела бих да преговори о повећању минималне плате буду отворени, па да и јавност види како то изгледа и какви су чији аргументи.
Радници на мети тихог притиска
Докле се стигло са Законом о спречавању узнемиравања на раду?
– Успели смо да га доведемо до првог радног материјала, а сад је на Влади да га усвоји и пусти у скупштинску процедуру. Нагласила бих да смо на овом закону дуго радили и избоксовали га уз многе перипетије.
У којој мери има узнемиравања?
– Наравно да има тог тихог, невидљивог притиска. Послодавци су нас исмевали, са питањима – је л то значи да не смемо да повисимо глас или кажемо да жена лепо изгледа. Ми нисмо мислили на то, него на стварни психички и физички притисак на људе.
Које су његове последице?
– Све више је психичких болести, где стрес проузрокује и карциноме, срчане, мождане ударе. Наиме, болести које су некад биле карактеристичне за неко треће животно доба, сада се појављују између 30 и 40 година. Последица константног стреса је сигурно обољење, да ли дијабетес, кардиоваксуларна болест или нешто треће.
Заштита на раду мало коме битна
Да ли сте задовољни нивоом заштите здравља радника?
– Сада се показало колико ми, у ствари, мало рачуна водимо о здрављу радника и како се о заштити на раду у јавности прича само онда када се деси смртни случај на радном месту. То је прича за један дан и идемо даље. Већина послодаваца не води рачуна о заштити здравља радника. Сви знамо да је заштитна опрема маска, рукавице, визир, које не треба да купују радници. То је обавеза послодаваца. Међутим, има ситуација да радници морају куповати маске и дезинфикациона средства, али има и послодаваца који су то својим запсоленима обезбедили.
Има ли помака на овом плану?
– Измене Закона о заштити на раду, које ће до краја године бити усвојене и четворогодишња Стратегија заштита здравља на раду ће бар нормативно уредити ствар. Онда следи тежа борба, да то што је озакоњено буде примењиво, те да буде санкционисан онај ко то не примењује. Нажалост, заштита на раду је мало коме приоритет.
Извор: www.srpskainfo.com
