На послу трпе мобинг, психичко и сексуално злостављање, газде их тјерају на исцрпљујући и неплаћени прековремени рад, али радници се не усуђују да се побуне, јер кажу: „Немам избора, морам чувати посао, храним дјецу, имам кредит“.
Овакве су приче небројено пута могли чути синдиклаци, новинари, па чак и поједини народни посланици, поготово у малим општинама у РС.
Истакнуто је то на недавно одржаној радионици о спречавању трговине људима у БиХ, са фокусом на радну експлоатацију. Скуп је организовала Фондација „Лара“ Бијељина, у сарадњи са Савјетом Европе и уз подршку ЕУ. Порука је била јасна: растућа експлоатација радника може их одвести у модерно ропство, у ситуацију да им чак и живот и голи опстанак зависе од спреге послодаваца и других моћника.
Учесници дебате су се, између осталог, осврнули и на податке и поруке изнесене на првом „СИ форуму“ о теми „Живот жене раднице у РС“, који је одржан у марту, у организацији портала Српскаинфо.
Како изгледа ризик од модерног ропства у стварном животу свједочи примјер једне велике фабрике у малом мјесту у Српској, у којој раднице морају да долазе на прославу дана предузећа, који се слави на газдин рођендан.
– Све морају на тој прослави носити мајице с логом предузећа и са одштампаном газдином сликом. Та обавеза им није наведена у уговору о раду, али оне се не смију супротставити, јер се боје отказа, а након отказа у тој фабрици не би могле наћи посао нигдје другдје. Многе од тих радница су самохране мајке или жртве насиља у породици, које су до грла у кредитима – истакнуто је у уводном излагању.
Данко Ружичић, предсједник гранског Синдиката текстила, обуће и коже РС, рекао је да му „није познато да у Српској, у области рада, има трговине људима и присилног рада“, али је признао да су радници често заробљени околностима у којима раде и живе. Ситуација је, каже, озбиљна, свуда у приватном сектору, поготово у бранши коју покрива овај сидникат, а која запошљава више од 12.000 радника, махом жена.
– Експлоатација је изражена, а оно мало напретка који смо постигли под притиском одласка радне снаге у иностранство сада је, у доба короне, анулиран. Због катастрофалне економске ситуације многим радницима висе откази над главом, а у таквој ситуацији они немају избора – каже Ружичић за Српскаинфо.
Додаје да је ситуација погоршана тиме што у приватном сектору нема потписаних колективних уговора. Закон о раду РС је, подсјећа, потпуно маргинализовао колективно преговарање и дао послодавцима могућност да сами, правилницима о раду, одређују степен радничких права. Уз то, тврди Ружичић, по принципу „закон, то сам ја“, многи послодавци се не придржавају чак ни оног што сами пропишу, па ни минимума гарантованог законом.
Већина радника, поготово ако нису синдиклано организовани, препуштена је на милост послодавцима, од којих им зависи да ли ће сутра имати парче хљеба за своју дјецу. У таквој ситуацији, каже Ружичић, тешко је синдикално дјеловати.
– Јавна је тајна да многи послодавци забрањују синдикално организовање, иако је оно законом загарантовано. Ако се неко и дрзне и у предузећу гдје ради оснује синдикат, прође као бос кроз трње. Често слиједи отказ, а онда несуђени синдикалац, чак и ако је најбољи радник, више никад у свом граду или својој бранши не може добити посао, јер бива стигматизован као „бунџија“ и “борац за радничка права”, па га послодавци одбијају – објашњава Ружичић.
Да је ситуација језива и да су људи дословно заробљени, поготово у малим општинама, које су у канџама великих послодаваца, свједочи и случај Милића. О томе је у више наврата писала новинарка Миланка Ковачевић, која упозорава да ни Милићани ни други радници и грађани у РС и цијелој БиХ „нису пеко ноћи дошли у такву ситуацију.“
– Људи су временом пристали да се одрекну слободе, чему је, наравно, кумовало и то што институције, које би требало да штите грађане, не реагују ни на најстрашније испаде. Тако смо дошли у ситуацију да судбина становника читаве једне општине зависи од психичког стања локалног моћника – каже Ковачевићева.
Она објашњава да у Милићима, већ годинама, што је јавно познато, све зависи од челника Компаније „Боксит“, предузећа које не само да експоатише рудник, него се бави и производњом јаја, превозом, трговином… Све што се дешава у Милићима под њијовом је “капом”.
– Дио плате радници морају да троше у Робној кући „Боксит“. То се промовише као општи интерес, иако је у питању приватно предузеће. У Милићима имате и приватну полицију, неку врсту индустријске милиције; дешавало се да они дођу на врата и одведу човјека на полиграф, у такозвани „Рајков торањ“. Не сјећам се да су институције на то не реаговале – каже Ковачевићева.
Као илустацију заробљености навела је и случај једне мајке, која је на Фејсбук поставила „бениган статус“, типа, “зашто морам да купујем баш у тој робној кући“, након чега је њено дијете избачено из културно-умјетничког друштва!
– Случај Милића није једини, али јесте еклатантан, јер тамо смо имали случајева да људи добију батине или да годинама буду без посла само зашто што су се усудили да јавно искажу сумњу или незадовољство – каже Ковачевићева.
И мада се чини да излаза нема, учесници радионице Фондације „Лара“ су поручили да пут ка изласку из заробљености постоји, али да није ни лак, ни једностван. Ваља се, поручују, упорно борити и водити масовну кампању за оснивање синдиката, умрежавање и едукацију радника и свих грађана.
Радмила Жигић: Робови и у иностранству
Због ситуације у којој живимо већ годинама, грађани и грађанке БиХ, који траже посао у иностранству, у великом су ризику да буду изложени експлоатацији, па чак и трговини људима, упозорила је извршна директорка „Ларе“ Радмила Жигић.
– Обесправљеност се прихвата здраво за готово и губи се вјера да појединац може учинити било шта да заштити своја права, а то је врло опасно. У таквој ситуацији, они у иностранству могу бити изложени чак и раду на црно или неплаћеном раду – поручује Жигићева.
Додаје да су, кад је у питању трговина људима, у посебној опасности ризичне групе, млади из дисфункционалних породица, жртве насиља, бивша расељена лица и етничке мањине, али да је данас у БиХ, због комплетнае ситуације.
Извор: www.srpskainfo.com
