Предсједница Савеза синдиката Републике Српске Ранка Мишић за Дневник БХРТ говори о захтјеву за повећање најниже плате, непостојању колективних уговора у Републици Српској, одливу радне снаге….
Недавно сте тражили повећање минималне плате са 450 на 550КМ, а онда да тај износ од 1. јануара 2019. године буде 600КМ. На чему се темеље овакви захтјеви и какве су биле реакције социјалних партнера?
„Разлог зашто смо тражили повећање најниже плате са 450 на 550 марака је врло јасан и прецизан , а то је да се од 450 марака не могу подмирити ни основне потребе прехране једне четверочлане породице, јер је за то потребно нешто око 700КМ, а живот није само храна. Егзактни параметри који нам дају за право да тражимо повећање најниже плате у два корака су константан раст БДП-а, имамо солидну покривеност увоза извозом, имамо остварену добит привредних субјеката за прошлу годину преко милијарду и 600 милиона КМ које су послодавци зарадили у Републици Српској, и то је добро. Социјални партнери, прије свега послодавци имају ону чувену реченицу „одлазе нам радници, ми морамо повећати плате“, али се понашају као да то треба да уради неко други а не они.“
Какве ће бити последице уколико минимална али и просјечна плата у Републици Српској не буду расле и да ли влада и уопште послодавци имају слуха за чињеницу да неколико радничких плата стане у једну потрошачку корпу?
„Тешко је говорити о слуху једног значајног дијела послодаваца у Републици Српској који имају слуха само за себе, своје потребе и свој капитал. Онај ко мора да има слуха то је Влада Републике Српске јер није никаква тајна да са ових простора људи одлазе зато што су плате веома ниске и зато што су лоши услови рада. Посљедице одласка радника са ових простора ће веома брзо угрозити социјалне фондове и комплетно друштво. Влада има огроман посао и огромну одговорност да обезбједи људима да могу да живе од свог рада и да се заустави одлазак, јер мислим да је већ прилично касно за ове реакције.“
Република Српска још увијек нема Општи колективни уговор, нажалост нису усаглашени ни грански колективни уговори. Представници привредних синдиката тражили су разговоре и састанке, нажалост послодавцима се очито не жури. Како ријешити овај проблем, с обзиром да се ради о правима више од 75 000 радника?
„Кад говоримо о парама и условима рада, то није питање емотивног стања, воље или невоље, него законске обавезе, и ту се не препознаје довољно јака улога владе према пословној заједници, како би тај посао довели до краја. Грански колективни уговори су важни, зато што се њима утврђује износ плате. Послодавци који представљају Унију удружења послодаваца, њих неколико, у ствари се баве свим другим осим колективним преговарањем због чега они и постоје.“
Задатак и основна обавеза синдиката јесте да се бори за права радника. Уколико се настави овакав одлив радне снаге да ли ће синдикат уопште имати за кога да се бори, и по вама, какав системски одговор би био адекватан?
„Ми као синдикат радимо све што је у границама наших могућности, чак и неке ствари које баш и не приличе синдикату да ради, а то је да вуче и онај дио посла који припада неким другим институцијама власти и контролним органима. На тај начин вршимо притисак на оне који су задужени да брину о свима нама. Ми као синдикат можемо рећи, „да, то не ваља, то треба урадити тако“. Ми не можемо доносити законе, не можемо повећати плате, али морамо довољно јако и снажно говорити о томе и вршити притисак да би влада разумјела и схватила, и оно што је најважније, заиста донијела одлуке које ће довести до тога да се плата повећа. Конкретно када говорим о најнижој плати, влада има ексклузивно право да сама без утицаја социјалних партнера повећа најнижу плату и ми то од владе и очекујемо.“
