Предсједник Подручне привредне коморе Бањалука Горан Рачић и генерални секретар Савеза синдиката РС Горан Станковић одговарали су на питања Монда поводом Међународног празника рада.
Они су дали кратак осврт на околности у којима радници и пословна заједница у Републици Српској дочекују овогодишњи Први мај, те оцијенили колико су данашњи радници “слободни и поносни”, а привредници међусобно солидарни.
Док Рачић поручује да економија никада није била у горој ситуацији од када постоји Република Српска, Станковић одговара да је кључ њеног “оздрављења” радник – адекватно плаћен и цијењен.
У каквим околностима дочекујемо овогодишњи Први мај?
Рачић: Ове године је ситуација у којој ће цјелокупно друштво и грађани дочекати Први мај, нешто најтеже послије наше ратне историје. Имамо пандемију која узима људске животе и пријети да зарази велики број становништва, те да здравствени систем доведе у веома тешку ситуацију. Са друге стране, економија је у најгорој ситуацији од када постоји Република Српска. Ово сада је много теже него што је било у вријеме рата. Имамо ситуацију да у протеклих мјесец и по дана, око 35.000 радника није уопште радило или им је био забрањен рад одлукама штабова. У другим дјелатностима, попут прерађивачке, гдје је рад био дозвољен, фирме су радиле са смањеним капацитетом од преко 50 одсто или су били принуђени да их потпуно затворе јер нису могли да набаве репроматеријал и сировину или су њихови инострани партнери угасили дјелатност.
Нажалост, ове године први пут га дочекујемо у ванредном стању и велики број радника је већ остао без посла, а дио их је затворен у својим кућама гдје размишљају шта их чека сутра и да ли ће сачувати своја радна мјеста и плате, како ће платити режије…
До кризе изазване пандемијом многи су се жалили на недостатак радне снаге, посебно у угоститељству и производњи, да би само након неколико дана кризе почела отпуштања. Како то коментаришете?
Рачић: Слажем се да се у протеклих годину, двије, на шта смо и ми као институција упозоравали, дошло у ситуацију недостатка радне снаге. Тражили смо да се и школски систем прилагоди потребама привреде, тако да дјецу школујемо за потребе тржишта, а не за Биро за запошљавање. Очигледно је раст економије развијених западних земаља проузроковао потребу за додатном радном снагом. У таквим околностима наша економија није била довољно конкурентна.
У задње вријеме ипак имамо ситуацију да се дио радника враћа из иностранства. Нажалост, јавност и медији нису имали прилику да чују позитивне примјере. Такође, многима је једно обећано када су одлазили, а друго пружено када су дошли. Морамо стварати амбијент који ће омогућити повратак радника.
Гарантујем да је у овом моменту најмањи проценат отпуштања радника у Републици Српској. Број отпуштања ја занемарљив у односу на Федерацију БиХ, Србију и Хрватску. Наши послодавци су прихватили поруку Владе РС да не отпуштају раднике и да ће држава интервенисати у наредном периоду према свима који су сачували радна мјеста.
Станковић: Нажалост, ова пандемија је показала право лице појединих послодаваца. Мјесецима и годинама уназад, кукали су како нема радника, да се не жели радити… Већ у првим данима ванредне ситуације и кризе изазване пандемијом Цовид 19, десило се да се радници отпуштају, шаљу кући, захтијева да потпишу споразумни раскид или захтјев за неплаћено одсуство. Тако су доведени у ситуацију да остану без својих законом загарантованих права за које се Савез синидката РС изборио. Још једном се показало да су поједини послодавци неозбиљни, неодговорни и несавјесни јер су тако и из ове ситуацију покушали да на неки начин профитирају. Не можемо никако другачије објаснити да су у првим данима оставили неке раднике без посла, а некима нису исплатили ни претходно зарађене плате.
Борба за Први мај почела је протестима, а касније се његово обиљежавање наставило прославама. Имају ли данас радници и послодавци у РС више разлога за побуну или за славље?
Рачић: У актуелном тренутку Први мај свакако треба обиљежити без окупљања и било каквих активности. Сада је прије свега угрожено здравље радника. Биће прилика да се, све оно што се сада пропусти, надокнади у наредном периоду.
Мислим да између Привредне коморе, послодаваца и синдиката, треба градити мостове. Треба стварати амбијент у којем ће послодавци имати растерећено пословање кроз смањење фискалних и парафискалних намета, а да то смањење иде у корист радне снаге, повећање њихових зарада и побољшање услова рада.
Више него икад, данас нам је потребан такав дијалог.
Станковић: Посљедњих тридесетак година радници, нажалост, немају разлога за славље. Кршена су радничка права, а ако погледамо вријеме од неуспјеле приватизације до новијег периода, видјећемо да су се многи тајкуни обогатили, а радници остали без уплаћених пореза и доприноса, неповезаног стажа и друго. Увијек је трајала борба радника да заштите своја елементарна радничка права која им гарантују Устав и закони. Радници никада нису тражили нешто што им не припада, него оно што су зарадили.
У свом Првомајском прогласу смо истакли да је радник кључна карика за опстанак економије Републике Српске. Ништа, па ни нове технологије, машине, робот, друштвене мреже и друго, не могу замијенити радника.
Један од најважнијих првомајских порука је солидарност. Осјећамо ли данас, више него икад, важност солидарности и радника и послодаваца како би подијелили терет актуелне кризе?
Рачић: Код нас је солидарност увијек била присутна, посебно у најтежим моментима. Између радника и послодаваца постоји солидарност, што се види у томе да послодавци нису отпуштали раднике. Имамо и случајеве да су продужавани уговори онима који су радили на одређено вријеме јер су схватили у каквој би се ситуацији нашли. Висок ниво солидарности на овим просторима је нешто што је одувијек красило наш менталитет, за разлику од западних односа који су другачији, хладнији, са дистанцом између приватног и пословног.
Многи наши радници који су радили вани, добили су раскид уговора. Тамо послодавци неће да пандемија или солидарност угрози њихов капитал и пословање
Станковић: Један од основних начела синдикалног покрета је солидарност. Радници су увијек били солирадни, што се показало и у ово вријеме. Осим радника, показало се да је на неки начин и држава солидарна, те се изашло у сусрет оним фирмама којима је забрањен или смањен рад. Оно што је био и наш захтјев, уплаћени су им порези и доприноси за март, а за април ће бити исплаћена и најнижа плата у бруто износу.
Оно што смо примијетили је да нема солидарности послодаваца. Није било ниједног послодавца, који је остваривао милионске добити, да је помогао другом послодавцу који се нашао у кризи. Понављам, и они који су раније имали велике профите, у првим данима кризе почели су са отпуштањима, а били су и први у редовима за помоћ државе.
Такође, нисам примијетио ни солидарност од организација попут Уније удружења послодаваца и Привредне коморе, у смислу издвајања њихових новчаних прихода у Фонд солидарности РС. Савез синдиката РС је, са друге стране, међу првима уплатио одређене износе у тај фонд.
Радници широм бивше Југославије некада су организовали параде “слободних и поносних”. Колико су данашњи радници слободни и поносни?
Рачић: Начин прославе Првог маја у ранијем систему имао је и политички карактер. Друштвено-економски односи су били другачије уређени. Доласком нових облика својине и друштвених уређења, неке ствари су се изгубиле. Данас се то прославља више симболично. Ми морамо заједно стварати услове и амбијет у којима би и радници и послодавци задовољили своје интересе и градили боље односе.
Станковић: Када погледамо све то, са ове временске дистанце, често нам дјелује имагинарно и нестварно. Све се опет врти око радника. Мора му се дати значај и гарантовати права, јер без њега ништа друго неће моћи да функционише. Надам се да ћемо им опет вратити понос и достојанство, а Међународни празник рада, за који се пролила и крв, бити и остати најважнији празник за све раднике у Српској.
Извор: www.mondo.ba
