Преносимо у цјелости текст Сање Кљајић о кршењу радничких права у текстилној индустрији и другим областима у Србији, објављен за Deutsche Welle 16.05.2019. године.
Оригиналан чланак погледајте овдје
Да би одећа и обућа стигла до бљештавих шопинг-молова, раднице у појединим загушљивим фабрикама у Србији дословно падају у несвест. И све то за минималац, а понекад ни толико.
„Лети није хтео да дозволи коришћење расхладних уређаја, па је у хали био пакао, а зими није укључивао грејање. Морале су да шију у зимским јакнама, да дувају у прсте, како би успеле да их мало загреју. И оне су све то трпеле и радиле. Биле су закључане, јер се газда плашио инспекције, и није желео да се зна да производе јакне које су без лиценце и било какве контроле квалитета.“
И то је само један одломак из живота радница у текстилној производњи коју је забележила зрењанинска организација „Роза“ шпартајући по Србији и записујући њихове приче.
Некада моћну текстилну индустрију која је запошљавала око 250.000 радница и радника, заменила је доминантно производња за велике модне марке у малим погонима са неизвесним роком трајања, у којима ради око 80 одсто жена. Према истраживању организације „Clean Clothes Campaign“ (CCC), кршење њихових радних права у тим фабрикама је правило, а не изузетак.
„То је сет жалби који се понавља“, каже за ДW Бојана Таминџија из „Clean Clothes Campaign“. „То су ниске зараде, прековремени рад који прелази границе дозвољеног, неплаћени или недовољно плаћен прековремени рад, веома лоши услови рада вентилације и климе“, прича Таминџија.
Од бува до шопинг-мола
Њихово истраживање обухватило је фабрике и брендове као што су Бенетон, Есприт, Геокс и Веро Мода. Да би одећа и обућа стигла до бљештавих шопинг-молова, раднице су у загушљивим фабрикама дословно падале у несвест, под забраном да позову хитну помоћ. У другој текстилној производњи сведоче и да због лепкова које удишу, мушке колеге могу да иду на систематски преглед, али оне не.
Радница једне производње која је добављач „Есприта“ сведочи о прљавој фабрици пуној прашине. „Буве буквално искачу из новопристигле одеће – имам на десетине уједа у једном дану“, прича та радница.
Да их спрече да одлазе у тоалет, шефови се довијају на разне начине. Радница једне фабрике прича да се тоалети повремено закључавају, а друга да уколико иде више од два пута, мора шефу да донесе потврду да због болести мора чешће у тоалет.
„Људи мисле то је робовски, да је то малтретирање, али не – то је профит“, објашњава Милица Лупшор из организације Роза. „Рецимо да имате сто запослених и свако оде у тоалет по два пута, значи свако губи по десет минута. Сто радника пута десет минута, израчунајте колико је то изгубљеног времена за оног ко хоће да оствари профит, јер тај радник кад оде, пет минута ће машина стајати или ће бити успорена трака. Капитал не признаје физиолошке потребе“, прича Лупшор.
„Немамо избора“
И све то за минималац, а понекад ни толико. Истраживања бележе плате од свега 17.000 или 18.000 динара, без плаћених прековремених сати. „Текстилна индустрија је по зарадама увек била на дну, јер – врло мизогино – сматра се да је то женски рад и да он може бити мање плаћен“, каже Милица Лупшор.
Милица Лупшор: Људи мисле то је робовски, да је то малтретирање, али не – то је профит
Послодавци им нуде углавном уговоре на одређено време или уговоре о повремено – привременим пословима, што значи да немају право да регрес, путне трошкове, годишњи одмор и друга права. Неретко пристају и на уговоре којима се обавезују да неће у одређеном периоду имати децу и да их у случају да остану у другом стању, послодавац може отпустити без икаквих санкција.
Немају избора, тврде и раднице и наше саговорнице, јер посла нема и конкуренција на тржишту рада је превелика, посебно у мањим местима. „Зато се та прљава индустрија и премешта из развијених центара на периферију, у Србију, Босну, Албанију, Румунију, где је све дозвољено, где су раднице јефтине, а оне немају избор осим да ћуте и раде како не би остале без примања“, прича Лупшор.
Губитак чак и таквих послова води у нову несигурност, дугове, пуко преживљавање, па чак и глад и бескућништво, сведоче неке од њих. „Стално се прети отказима и радимо под великим притиском и у страху. Због тога већ дуже време не могу да издржим дан без таблета за смирење. Све више имам проблема са срчаном аритмијом и високим крвним притиском, и не знам колико ћу још моћи да издржим“, прича једна радница из Розине публикације „Жене говоре“.
У кутију уместо у WC шољу
Иако наизглед лепши услови, ни да другом крају ланца раднице нису лишене проблема. Иза бљештавих излога и уредно изложене гардеробе под неонским светлима, неретко је ноћни рад трговкиња које долазе ван радног времена да пеглају новопристиглу робу.
О условима рада у шопинг моловима, међутим, за сада нема истраживања. Искуства из трговине до сада су делиле само запослене у супермаркетима, пекарама и трафикама. Те су приче још поразније, каже Милица Лупшор. За разлику од запослених у производњи које могу да зараде и до 30.000, раднице у продавницама и на трафикама раде за свега 20.000 или мање, док у пекарама раде чак за дневницу од 1.000 динара, а све то – на црно. „У једном ланцу продавница раднице у поподневној смени уопште нису пријављене, јер инспекција увек излази у преподневним сатима“, прича Лупшор.
Њихов рад је нормиран количинама које морају да продају – било да је то 500 бананица или тона парадајза. Оно што се не прода, ставља се на њихов терет. „Увек су нам одузимали од плате за робу која се поквари, а не успемо да је продамо, за салату, парадајз, банане, иако смо молиле да нам не шаљу толику количину, јер немамо коме то да продамо. Тако смо једном два месеца добиле само по 50 одсто посто плате, јер смо морале да надокнадимо све оно што се покварило“, прича једна трговкиња.
Зато раднице на трафикама нуткају слаткишима и жвакама, а у пекарама разним акцијама. „Већина трафика има камере и ако она не нутка свакога, добиће отказ или ће јој се одбити од плате“, каже Лупшор.
Мука са тоалетом им је ипак заједничка са радницама из производних погона, наставља Милица. „Већина трафика нема тоалет, а поједини послодавци им не дозвољавају да напусте радно место. То поуздано знамо за један ланац трафика у Зрењанину. И онда оне врше нужду у неким кутијама у трафикама, држе ту за време смене, и онда кад заврше смену понесу са собом и негде изруче.“
(Не)најављене посете
На дугу листу шокантних радничких прича има ли каквог одговора институција? „Последњих неколико година приметан је тренд опадања заштите права радника“, каже за ДW виша саветница за јавне политике из Иницијативе А11 Милица Маринковић. „Овакви примери су чешћи у мањим срединама, где се сви познају и где су контроле инспекције рада мање учинковите.“
Није тајна да послодавци поткупљују инспекторе да им јаве када долазе у инспекцију, како би „упеглали“ и радни амбијент и пословање, каже Лупшор. „Знамо када ће неки инспектор или менаџер из Италије да посети фабрику, јер онда управа отвара врата и прозоре, и укључује клима уређаје. А иначе нам управници говоре: ако отворите врата, одмах остајете без посла“, испричала је и једна радница за „Clean Clothes Campaign“.
Објективни разлози за лош учинак су, међутим, мали број инспектора и законска могућност да послодавац присуствује разговори инспектора радника. „Мислите да нека жена сме пред шефом нешто лоше да каже о фирми у којој ради? Не, јер ће одмах добити отказ“, прича Лупшор.
Некада моћну текстилну индустрију која је запошљавала око 250.000 радница и радника, заменила је доминантно производња за велике модне марке у малим погонима са неизвесним роком трајања
Оне које се пак одваже, морају у старту да прихвате да ће евентуални судски поступци трајати годинама, са неизвесним исходом. Раднице текстилне производње са почетка приче које су послодавца тужиле због неисплаћених зарада добиле су после неколико година спор, али судска пресуда није и гаранција да ће дуг наплатити, јер послодавац је фирме затворио и отишао за Немачку.
„Нажалост послодавци имају веома развијене начине како да избегну извршење пресуде. Свакако морамо бити свесни да су им овакво изврдавање закона омогућиле правне празнине. Управо је зато решење оваквих ситуација у рукама органа власти, које треба да спрече те ситуације“, објашњава Милица Маринковић.
Ненаплативи дугови
шта онда остаје радницима на располагању? Синдикат, кажу једни. Али статистика неумољиво сведочи да од 1.800 фирми у текстилној индустрији, синдикати постоје у свега њих педесетак. Јер чим се појави заметак синдиката, коловође остају без посла, преносе наше саговорнице искуства с терена. „У појединим фабрикама је чак забрањено да се прича са особом која стоји осам сати поред вас, јер ако успоставе контакт, можда ће се побунити“, каже Лупшор.
„Clean Clothes Campaign“ зато примењује притисак на брендове. „Бреднови се боје лошег имиџа, тако да то има смисла“, каже Бојана Таминџија. Како то изгледа у пракси објашњава на примеру глобалне кампање ка бренду „H&M“, који је још 2013. године обећао да ће свим радницима у својим златним и платинастим фабрикама, како рангирају своје добављаче, до 2018. године створити услове да им се исплаћује достојанствена зарада.
„Јер ако су су брендови у стању да издвоје огромну количину новца за контролу квалитета на свим нивоима ланца снабдевања, онда су одговорни и за радне услове дуж целог производног ланца, без обзира да ли је у питању подизвођач или подуговарач“, прича Таминџија.
Али обећање „H&M“ на крају је ипак било „лудом радовање“, јер је на годишњој скупштини предлог о прерасподели профита једноставно – одбијен.
