Став ССРС о Приједлогу закона о измјенама и допунама закона о обавезном здравственом осигурању:
-
Радник ради за бруто плату (нето плата + порези и доприноси)
-
Законска обавеза послодаваца је да порезе и доприносе из плате коју је радник зарадио уплати надлежним фондовима
-
Прописивањем да радник сноси трошкове лијечења, а потом потражује накнаду од послодавца, долази до фактичког преноса финансијског ризика на радника, дерогирања система јавноправне наплате доприноса, увођења приватноправног механизма (регресног захтјева) умјесто јавноправне заштите.
-
Република Српска има све механизме у својим рукама да преко контролних органа натјера послодавца да уплати доприносе
-
Радник, који је болестан, сам из својих средстава не може финансирати лијечење. Одакле радник то да плати?
-
Анализе синдиката показују да сваке године осам до десет хиљада радника није покривено здравственим осигурањем зато што им послодавац не уплаћује порезе и доприносе.
-
Неуплаћени доприноси не смију постати пресуда раднику и његовој породици, а да послодавац који је узео раднички новац нема одговорност, а држава да ограничи раднику право на лијечење и да се држи по страни.
Извор: Капитал
Андријана Писаревић
Власти у Републици Српској наумиле су да пребаце одговорност за неуплаћене доприносе са несавјесних послодаваца на болесне раднике који ће ускоро морати из својих џепова финансирати своје лијечење, а онда тражити рефундирање трошкова судским путем.
Овако угрубо звуче нове одредбе Приједлога закона о измјенама и допунама закона о обавезном здравственом осигурању Републике Српске који из темеља мијењају природу социјалне сигурности и тјерају раднике на боловањима да сносе одговорност за избјегавање обавеза њихових послодаваца.
Према овим одредбама, радник је дужан да сам плати лијечење, а затим да потражује накнаду од послодавца.
Оваква измјена није пуко техничко уређење начина остваривања права, већ суштински мијења правну природу права на здравствену заштиту, доводећи у питање његову уставну и системску заснованост, тврде у Савезу синдиката Републике Српске, који је урадио детаљну анализу приједлога овог закона.
“Обавезно здравствено осигурање почива на начелу солидарности и узајамности, при чему се право осигураника не може условљавати понашањем трећег лица (послодавца). У конкретном случају, законодавац уводи фактички услов који није у сфери утицаја осигураника – уредност уплате доприноса од стране послодавца. Тако се дерогира основно правило да се права из обавезног осигурања стичу по основу статуса осигураника, а не по основу извршења обавеза уплатиоца доприноса“, наводе у својој анализи и напомињу да је право на здравствену заштиту загарантовано уставом и мора бити доступно свима под једнаким условима.
Кажу да се измјеном овог члана директно прописује да радник нема право на здравствену заштиту на терет осигурања ако нису уплаћене све доспјеле обавезе по основу доприноса, за шта он лично није нити може бити одговоран.
Предсједник Савеза Горан Станковић објашњава да се плата мора сагледавати као бруто зарада, од које послодавац преусмјерава дио надлежним фондовима за здравствено и пензионо осигурање.
Ако послодавац не уплати доприносе, каже Станковић, није радник крив, јер он о томе ништа не одлучује. Некад ни не зна да ли су му доприноси уплаћени.
“Иако РС има све механизме у својим рукама да преко контролних органа натјера послодавца да уплати доприносе, јер може да му блокира рачуне или имовину, они хоће да радник, који је болестан, сам из својих средстава финансира лијечење. Одакле радник то да плати? Рјешење које нуде, могућности да му послодавац рефундира или да иде на суд и тамо тражи поврат, једноставно није прихватљиво, јер сви знамо како функционише наше правосуђе. Радник до тих средстава може доћи тек за неколико година“, каже Станковић.
Истиче да анализе синдиката показују да сваке године осам до десет хиљада радника није покривено здравственим осигурањем зато што им послодавац не уплаћује порезе и доприносе. Зато ће овај закон, каже Станковић, ударити по радницима који су основни извор финансирања ових фондова.
“Послодавци ће те доприносе свакако морати да плате, само је питање да ли ће платити и трошкове лијечења радника. Мислимо да ово рјешење заиста није добро и да не би требало да радник, поготово онај који иде на лијечење, добије још и овакво оптерећење“, каже Станковић.
Иначе, у анализи се посебно истиче и да је уплата доприноса законом утврђена обавеза послодавца. Прописивањем да радник сноси трошкове лијечења, а потом потражује накнаду од послодавца, долази до фактичког преноса финансијског ризика на радника, дерогирања система јавноправне наплате доприноса, увођења приватноправног механизма (регресног захтјева) умјесто јавноправне заштите.
Ово је супротно природи доприноса као јавних прихода чију наплату обезбјеђује држава, а не појединац.
Приједлог закона о измјенама и допунама закона о обавезном здравственом осигурању Републике Српске наћи ће се пред народним посланицима 19. маја, а Влада га је утврдила по хитном поступку.
Међутим у образложењу закона нисмо пронашли детаљније објашњење зашто се прибјегло овим рјешењима, поготово ако имамо у виду да је Српска прије много година усвојила и кривичне одредбе према којим је неуплаћивање доприноса радницима кривично дјело.
Умјесто тога наводи се да се овим законом наглашава одговорност уплатилаца доприноса који кршењем закона угрожавају права обвезника и доводе их у немогућност коришћења права на зравствену заштиту.
Под овим изговором би радник могао остати без лијечења због дуга за који није одговоран, док би држава умјесто принудне наплате доприноса грађане упућивала на вишегодишње судске спорове.
Другим ријечима, држава признаје да послодавци крше закон, али посљедице не пребацује на њих, већ на раднике којима је незаконито ускраћена здравствена заштита.
