аутор: Горана јаковљевић
О борби против сиве економије слушамо деценијама, али исплата дијела плате „на руке“ и даље је једна од најраспрострањенијих појава у приватном сектору Републике Српске.
Цијену ове праксе не плаћају само радници, који у старости остају са мизерним пензијама, већ и цјелокупни јавни систем. Буџет Српске, Фонд ПИО и Фонд здравственог осигурања остају без стотина милиона марака.
Предсједник Савеза синдиката Републике Српске Горан Станковић упозорава да је појава исплате у ковертама и даље веома изражена, посебно у одређеним гранама привреде.
– Када гледамо ко су то најчешћи радници и када видимо распоне плата, видимо да је то у привредним дјелатностима, посебно код приватних послодаваца, нажалост и даље учестала појава. И то посебно у области грађевинарства, угоститељства, пољопривреде и на сезонским пословима, значи и даље је то јако изражено. Тачне процјене је тешко дати, али сви који су пријављени на минималце или имају плату нешто мало изнад минималца, већина њих из приватног сектора, посебно када мало анализирате дјелатности предузећа, видите да дио плате примају на руке – наводи Станковић.
Он истиче да су нелогичности на терену више него очигледне и да се лако могу уочити упоређивањем пословања сродних фирми.
– Ако узмемо двије грађевинске фирме или двије пекаре у којима је у једној просјечна плата 1.500 марака, а у другој 1.100 марака, то вам даје очигледан одговор да у тој гдје је 1.100 постоји исплата дијела плате у ковертама. Ми смо имали и случајеве гдје су радници наводно прелазили да раде код другог послодавца са мањим примањима. Када погледате колика је та плата коју радник прима преко банке, негдје је била од 1.600 до 1.700 КМ, а он је отишао на плату од 1.200 КМ. Ко би то урадио? Наравно, само зато што онај који прима 1.200 послије добије 600–700 КМ на руке. Он тако постаје нелојална конкуренција послодавцу који нормално ради и функционише, а наравно сви закидају заједно и буџет и фондове, и Фонд здравства и Фонд ПИО и све друге из којих се финансирају социјална давања -објашњава Станковић.
У коментарима на текстове које је објављивала Српскаинфо о исплатама дијела плата „на руке“, читаоци су открили да се ради о веома распрострањеној појави. Многи од њих су навели предузећа која имају овакву нелегалну праксу, изражавајући неповјерење према контролним органима.
Иначе, РС има најнижу стопу пореза на добит у Европи, док порез на дивиденду не постоји. Иако би све то требало да привуче стране инвеститоре, чини се да то није случај, него да омогућава власницима капитала да постану још богатији. У Србији је порез на добит 15 одсто, а основна пореска стопа на дивиденду износи такође 15 одсто. У Хрватској порез на добит износи 10 одсто ако су остварени приходи мањи од милион евра, а 18 одсто ако су приходи већи. Осим тога, на дохотке од камата и дивиденди за остварене приходе приликом исплате аутоматски се одбија 12 одсто пореза.
Исплата дијела плата „на руке“ послодавцима се исплати јер за подизање добити у кешу плаћају минималних 10 одсто пореза. Оваквим прописима Српска стимулише нелегалну праксу, а иако је најављивана промјена пореске политике, о томе се сада ћути.
Након што су читаоци Српскаинфо јавно изнијели имена фирми које исплаћују дио плате „на руке“, Станковића смо питали колико је то контролним органима тешко открити, доказати, а затим и санкционисати.
– Савез синдиката је покретао низ иницијатива пред надлежним органима, Пореском управом, Инспекцијом рада и министарствима финансија, привреде и рада. По нашем мишљењу, то се јако лако може утврдити. Само је мало потребно да изанализирате просјеке плата које иду преко банке и да то буду циљане контроле код тих послодаваца. С друге стране, а то се често дешава, ако један послодавац сваки мјесец у одређено доба подиже значајну суму новца из своје добити, подигне новац и онда га дијели управо кроз те плате у ковертама или на црно, немогуће је да баш сваког мјесеца подиже толики новац. Такође, немогуће је да су те плате које су у просјеку 1.100–1.200 марака реалне у грађевини и угоститељству. Сви знамо да сад ниједног грађевинског радника, зидара или армирача, не можете наћи да ради за плату од 1.100 марака. Кад га тражите као појединац и кад га зовете на дневницу, нема га испод 100 до 200 марака. Кад помножите број дана у мјесецу, дођете до знатно виших износа – наглашава предсједник Савеза синдиката РС.
Разлог зашто се радници ријетко одлучују да сами пријаве овакве неправилности лежи у страху за властиту егзистенцију и недостатку системске заштите.
– Зашто се то мало пријављује и због чега је то тако? Зато што немамо повјерења у институције. Неко ко би пријавио да добија плату у ковертама вјероватно би добио отказ, то би чули други послодавци и нико тог радника не би хтио послије да прими. Ми такве потенцијалне пријављиваче морамо потпуно заштитити да не би из тог разлога добили отказ, да буду на неки начин збринути, како сутра не би довели у питање своју егзистенцију – упозорава Станковић.
Он подсјећа и на иницијативу Савеза синдиката која је донекле смањила простор за злоупотребе када је ријеч о пријављивању свих запослених на исти минимални износ.
– Одређени помаци су направљени због приједлога Савеза синдиката РС о диференцираним износима најнижих плата по стручним спремама, за неквалификоване, квалификоване, средњу, вишу и високу спрему. Раније смо имали очите ситуације да у једном предузећу сви буду пријављени на минималац, од НК радника па до директора или инжењера и архитеката. Знамо да то није тако, а контролни органи би рекли да имају везане руке јер је послодавац испунио своју законску норму и да ту ништа не могу – каже Станковић.
Као кључно рјешење наводи увезивање свих надлежних институција и увођење ригорознијих санкција.
– Док год немамо увезан систем инспекције, Пореске управе, полиције и тужилаштва, да се затвори тај круг и покрену кривичне пријаве због злоупотребе положаја против послодаваца који то раде, ситуација се неће пуно промијенити. Такође, Савез синдиката се увијек залагао за драстичније казне које би биле дјелотворне. Ако једно предузеће има сто радника и сви су на минималцу, а то предузеће има неколико милиона добити, одмах знамо да ту има простора и да треба прочешљати пословање, видјети како се издају рачуни за услуге које пружају и на који начин се то плаћа. Стварно је доста сивог новца у оптицају – напомиње Станковић.
Скренуо је пажњу и на рад у сивој зони викендима и током приватних ангажмана, али и на чињеницу да политичке поруке о борби против сиве економије годинама остају само празне ријечи.
– Имате ситуацију гдје радници буду запослени у неком предузећу на пуно радно вријеме, а онда додатно раде непријављено у грађевинарству, угоститељству или по свадбеним салонима који раде викендом. Никаквих нема пријава, ни обавеза плаћања, што говори колико је та појава озбиљна. Свима су нам уста пуна борбе против сиве економије када слушате представнике власти, политичаре и контролне органе, али по нашем мишљењу нико нема петље да се ухвати у коштац и да тај посао заврши онако како треба – наводи Станковић.
Додао је да је прошло већ више од 30 година послије рата и „ваљда је вријеме да се та појава сведе на најмању могућу мјеру“.
– Никад то није могуће у потпуности искоријенити. По процјенама стручњака из међународних организација од прије неколико година, трећина БДП-а била је у сивој зони, а можда се ситуација мало поправила – каже он.
Објаснио је да је зато повећање најниже плате један од начина како се та појава смањује, јер послодавац тада мора повећати званичну плату и смањити новац који даје у ковертама.
