Циљ конференције „Достојанствена плата – темељ достојанственог рада“, која је јуче одржана у Бањој Луци, био је да се отворе питања и понуде могућа рјешења за постизање достојанствене плате за раднике у Републици Српској.
Савез синдиката Републике Српске, поводом 7. октобра – Свјетског дана достојанственог рада, окупио је предсједнике гранских синдиката и представнике кључних синдиката из привреде, Уније послодаваца и економске стручњаке, који су разговарали о положају радника, кретању плата, условима пословања привреде и начинима за задржавање домаће радне снаге.
На конференцији је указано да више од 180.000 запослених у Републици Српској прима плату нижу од републичког просјека, док су зараде у привреди у просјеку ниже за 200 до 400 КМ.
Предсједник Савеза синдиката Републике Српске Горан Станковић истакао је да двије трећине запослених не достиже износ просјечне републичке плате, нагласивши да један од стратешких циљева синдиката мора бити помјерање фокуса са најнижих плата и примања која су довољна тек за преживљавање, на зараде које радницима омогућавају достојанствен живот.
„Поред основних животних потреба, исхране, становања, образовања и здравствене заштите, морамо нормално живјети, да не гледамо како да сваки фенинг који зарадимо утрошимо на неке основне животне потребе, него једноставно да живимо и остајемо и радимо у Републици Српској“, рекао је Станковић.
Он је оцијенио да би раст зарада могао значајно допринијети задржавању домаће радне снаге и смањењу одласка радника. Простор за повећање плата, како је навео, постоји и кроз другачију расподјелу добити коју остварују предузећа.
„Тај дио добити мора да се прелије и на плате самих радника“, рекао је Станковић, истичући да би достојанствена плата представљала улагање у јачег радника, породицу, привреду и стабилнију демографску слику Републике Српске.
У Унији послодаваца Републике Српске сагласни су да постоји потреба за растом плата, али се ставови разликују када је ријеч о начину на који би повећање зарада требало остварити.
Предсједник Уније послодаваца Републике Српске Зоран Шкребић рекао је да између синдиката и послодаваца нема разлике у ставу да зараде треба да расту.
„Ми сматрамо да то не може да буде административним путем, да то мора бити у складу са макроекономским показатељима. Ми нисмо против повећања плата, то није спорно. Ту смо да разговарамо, опредијељени смо за разговор како бисмо нашли најбоља рјешења како за наше раднике у Српској, тако и за привреду да може да настави да расте, али и да буџет буде стабилан“, рекао је Шкребић.
Он је посебно указао на положај привредних субјеката који биљеже негативне трендове, прије свега извозно оријентисаних компанија, нагласивши да повећање трошкова рада не би требало довести у питање њихово пословање, а самим тим ни радна мјеста.
Према подацима које је изнио, прерађивачка индустрија Републике Српске у посљедње три године изгубила је око 5.000 запослених, док је укупан број запослених остао приближно исти, уз благи раст. Просјечна плата у прерађивачкој индустрији износи око 1.400 КМ и испод је републичког просјека.
Шкребић је упозорио и на пад привредне активности, смањење запослености и погоршање вањскотрговинских односа, уз оцјену да ће се економске турбуленције у Европи и свијету наставити и у наредном периоду.
Према његовим ријечима, посебну пажњу потребно је усмјерити на извозно оријентисана предузећа, која стварају нову вриједност која се потом распоређује кроз привреду и друштво.
Да се питање повећања плата мора посматрати и кроз одрживост пословања привреде, сматра професор Економског факултета Универзитета у Источном Сарајеву Предраг Млинаревић.
„С једне стране имате одлив радне снаге и дефицит који се већ манифестује у озбиљном обиму, а с друге стране имате ситуацију да ти радници дјелимично и одлазе због тога што су ниже зараде у односу на земље у које емигрирају“, рекао је Млинаревић.
Према његовом мишљењу, приликом одређивања минималне зараде потребно је истовремено узети у обзир трошкове живота и кретање продуктивности, како би плата могла покрити основне потребе запослених, а послодавци истовремено имали могућност да такве износе исплаћују.
Као једну од могућности навео је пореске промјене којима би држава могла помоћи секторима посебно изложеним иностраној конкуренцији. То се, прије свега, односи на прерађивачку индустрију, којој би се могло помоћи смањењем доприноса за запослене, приступом новим технологијама и додатним грантовима за повећање продуктивности и технолошке интензивности производње.
Млинаревић је указао и на проблем исплате дијела зараде „на руке“. Сузбијање такве праксе и пријављивање пуног износа плате, према његовој оцјени, побољшали би положај запослених, укључујући њихова будућа пензијска примања и кредитну способност.
Оцијенио је да је конференција показала да социјални партнери могу отворено разговарати о различитим ставовима и тражити рјешења која ће истовремено унаприједити положај запослених, омогућити раст зарада и обезбиједити одрживо пословање привреде.
