Данко Ружичић за ИнфоБијељина: Има још простора за повећање плата

Данко Ружичић за ИнфоБијељина: Има још простора за повећање плата
Данко Ружичић за ИнфоБијељина: Има још простора за повећање плата

Данко Ружичић, предсједник Синдиката текстила, коже и обуће РС, каже у интервјуу за ИнфоБијељина да није задовољан висином плата радника у овој индустријској грани, те да има још простора да се оне повећају. Са Ружичићем смо разговарали о положају запослених у производњи текстила, коже и обуће, те проблемима с којим се они сусрећу.

Плате запослених из области текстила, коже и обуће одувијек су међу најнижим у РС. Зашто је то тако?

Синдикат текстила, коже и обуће Републике Српске је један од 15 гранских синдиката у Савеза синдиката РС и, искрено говорећи, када су у питању плате, може се слободно рећи да је сигурно у доњој љествици по висини плата запослених радника, по гранским синдикатима. Из којег разлога? Из разлога што је то увијек била нискоакумулативна грана, а у којој је запослено пуно радника. Буквално речено, то су, дакле, радници у данашњој постратној текстилној и обућарској индустрији… У свим фабрикама је приватни капитал, нема ни једне у којој има нешто државног капитала. На основу података из Пореске управе РС, плате су у 2018. години у просјеку износиле 557 марака, када говоримо о сектору текстила, коже и обуће РС. За 2019. годину ћемо виђети колико су оне веће од те 2018. године, тек у марту мјесецу, јер Пореска управа РС води посебно плате радника у овој индустријској грани, из разлога што послодавци из области текстила, коже и обуће РС имају одређене повластице и бенефите код плаћања доприноса… Они плаћају нешто мање доприносе него остали послодавци у РС и иако је то тако субвенционисана грана, радници имају просјечну плату за 2018. годину 557 марака. Виђећемо како ће то бити за 2019. годину, али ја мислим да она мора да је прешла 600 КМ. Колико, не знам. Али то је мала плата у односу на потребе и трошкове живота у РС и на позицију омјера цијене синдикалне потрошачке корпе. Зашто су тако мале плате у текстилној и обућарској индустрији? Кључни одговор је то што наши послодавци у РС углавном раде такозване лон послове, гђе они само раде услугу шивања, лијепљења и паковања, израде готове обуће или текстилног или конфекционарског производа. Немају тржиште, они то не продају, они раде за познатог купца, за познате брендове из Европе, наручене послове, а тај наручилац посла њима даје и модел и крој и репроматеријал и тржиште и тако даље. И дакле, све до тог момента док послодавци не почну сами нешто да раде за тржиште и да продају свој бренд, свој производ, нема ту веће акумулације да би се могла значајно повећати плата. Мада, ми у Синдикату текстила, коже и обуће РС мислимо да има простора да се нешто повећају плате, јер кад погледамо годишњи преглед пословања из АПИФ-а РС, гђе сви послодавци пријављују како су пословали за претходну годину, видимо да има ту значајно остварене добити појединих послодаваца. Али, они се правдају на тај начин да то иде у развој, да купују нову технологију и нове машине. У сваком случају нисмо задовољни висином износа плата у текстилној и кожарско -прерађивачкој индустрији РС.

Дакле, у протеклом периоду су и у овој области, као и у већини осталих, повећане плате запослених?

Да, оне се повећавају из године у годину. Имам тај податак из Пореске управе. Али то повећање просјечне плате од 30, 40, 27 марака, како које године, недовољно је у односу на повећање трошкова живота и то је заиста мизерно и мало повећање плата.

Послодавци, из области текстила, коже и обуће, константно се жале да немају довољно радне снаге. Да ли су њихове жалбе утемељене и шта бисте таргетирали као проблем?

Па, не бих се ја толико сложио с њима, да они имају велики проблем са недостатком радне снаге, мада је он у посљедњој години изражен, али ће он бити много већи, ја мислим, од марта мјесеца ове године, када ће моћи слободно радници да оду у Њемачку и сами себи траже посао без претходно обезбијеђеног уговора о раду, радне дозволе, визе и тако даље. Зашто имају проблем са радницима? Једним дијелом, дакле, што људи одлазе, траже себи боље послове, а другим дијелом што су мале плате у тој индустрији и радници гледају гђе би могли и овђе радити, а да не раде у том сектору због висине плата. Мада се мора имати у виду да је добар дио радника у нашој бранши ниске квалификационе структуре. Одавно су угашене школе које образују кадрове за обућара, конфекционара, текстилног радника, текстилног техничара, кожарског техничара и тако даље. И зато се послодавци сусрећу са недостатком квалификоване снаге, а и кад је добију, они морају да је обучавају како би је оспособили да зна да ради тај посао.

Колико радника је, по процјенама, запослено у индустрији текстила, коже и обуће и у којим градовима РС је производња најинтензивнија?

Може се говорити да се ради о приватним послодавцима и да ту има послодаваца и са Запада, Италије, Словеније, па можда понеки из Аустрије, да су отворили своје погоне овђе, да ли у сарадњи са домаћим послодавцима, да ли самостално. У сваком случају може се рећи да у овом моменту у текстилној и кожарско-прерађивачкој индустрији ради око 12.500 радника у РС, али са израженим податком да је то сигурно бар 80 посто радника који раде у обућарској индустрији, а мање у текстилној индустрији Републике Српске. А који су највећи центри у којима је сконцентрисана ова индустријска грана? Може се слободно рећи да су то Котор Варош, Бањалука, Теслић, Дервента, Прњавор, па онда може се ту говорити можда донекле и о Зворнику, Козарској Дубици, Приједору… Ево, сад видим да и у Градишци долази један страни инветитор из Италије, гђе ће бити значајан број запослених радника. Али је заиста то опет све много мањи број радника него што је било прије рата, ако се изузме број запослених у овој бранши у Котор Варошу и Дервенти.

Колико их је радило прије рата?

Прије рата је било 30.000 запослених радника, сигурно, у текстилној и обућарској индустрији Републике Српске и та државна привреда је пропала, сва отишла у стечај.

На које начине је још, уз повећање плата, могуће побољшати положај радника у области коју Ви заступате?

Уз повећање плата, као први, приоритетни, циљ је потписивање гранског колективног уговора за област текстила, коже и обуће Републике Српске и на тај начин омогућити радницима да користе и остала права из Закона о раду, која су сада, ја бих рекао, узурпирана у појединим својим сегметнима и код појединих послодаваца. Дакле, Ви знате да у Републици Српској, у складу са Законом о раду који је ступио на снагу у јануару 2016. још ниједан грански синдикат, који окупља раднике из приватног сектора, нема потписан грански колективни уговор. Гранске односно посебне колективне уговоре имају запослени код државе и на буџету, и радници који раде у привреди, али која је у јавном власништву – Електропривреда, Шуме, Поште, Жељезнице… Истовремено, сви остали грански синдикати, који окупљају раднике, а да су њихови послодавци из приватног сектора, нису потписали грански колективини уговор и то је један од кључних разлога зашто се не могу конзумирати сва права из Закона о раду. Без колективног уговора нема тих права. Ако Вас интересује која су то права угрожена, ја бих под број један рекао, дакле, дужина трајања радног времена, дужина и вријеме кориштења годишњег одмора, плаћање прековременог рада, плате, остали бенефити у смислу минулог рада, регреса – боље речено, вођење социјалног дијалога у фабрици између власника и синдиката, јер ако тога нема, онда нема ни права радника, нема ни повећане продуктивности међу запосленима код тог послодавца. Ја мислим да се убудуће мора покушати разговарати са послодавцима да им се да до знања да вођењем социјалног дијалога долази и до повећања продуктивности, а на тај начин сигурно да се мора десити и повећање плата у овом сектору.

Шта ће бити приоритет Вашег рада, као предсједника гранског синдиката, у 2020. години?

У сваком случају, један од приоритета у овом гранском синдикату, који води Савез синдиката РС, јесте измјена и допуна Закона о раду, који у неким дијеловима није јасан, а у другим дијеловима не омогућава примјену неких права која су и прописана тим законом. То је дакле заједничка борба односно акција свих радника у РС кроз Савез синдиката РС чија смо ми чланица. А што се тиче гранског синдиката, под број један то је инсистирање на потписивању посебног односно гранског колективног уговора за област текстила, коже и обуће РС и, заједно са Европским синдикатом индустријских радника, са сједиштем у Бриселу, а чија смо ми равноправна чланица, имамо активност у овом дијелу Европе, односно Балкана, на повећању броја чланства и учлањењу радника у синдикат.

Извор: ИнфоБијељина